ЈУБИЛЕЈ "ДЕРВИША" ИСПРАЋА У ПРОШЛОСТ: Егон Савин о скидању Селимовићевог дела са репертоара Народног позоришта у Београду

БЕЗ сумње, једна од изузетних представа на репертоару (не само) Народног позоришта, "Дервиш и смрт" у режији и адаптацији Егона Савина - вечерас ће на Великој сцени националног театра обележити јубилеј: петнаест година извођења.

фото Народно позориште у Београду

Рађен у најбољем маниру Савиновог стваралачког креда да на сцену поставља вредна уметничка остварења којима публика пожели да се враћа више пута, "Дервиш" и после деценију и по представља врхунско позоришно дело у свим својим сегментима. Уосталом, како је и критика оценила после премијере, у њему је све савршено усаглашено, од редитељског читања до изузетних глумачких креација. Ансамбл предвођен Николом Ристановским у улози Ахмеда Нурудина, извео је на позорницу Мешине јунаке и причу смештену у прве послератне године комунистичке Југославије. Време са свим задатостима једне идеологије, у којем је као и свим осталим што су му претходила или уследила - човек увек на губитку... О дометима представе сведоче бројна гостовања и признања, али још и више онај, све ређи, утисак гледаоца да је из сале изалази с "пуним" позоришним доживљајем.

Уз "Дервиша" и Стеријиног "Кир Јању" (који је са својих 26 година словио за најдуговечнију представу Народног позоришта),редитељ Савин издваја још један наслов:

- И Сингеров "Демон" на малој сцени био је веома значајан. Радио сам у Народном још доста представа, али те три су некако биле најважније. "Демона" је професор Петар Марјановић у "Малој историји српског позоришта" чак издвојио као најзначајнију представу деведесетих година у Народном позоришту - каже на почетку разговора Егон Савин. - Када је о представи "Дервиш и смрт" реч, мислим да би могла да буде на репертоару још петнаест година с обзиром на то какав је обичај у свету: представе се чувају, а извођачи се мењају кад им дође време. То мислим и за "Кир Јању" и "Демона".

фото П.Милошевић

Најважнија дела највећих светских и српских писаца, истиче наш редитељ, чувају се с посебном пажњом. Уместо тога, баш као што је Селимовић у једном од својих дела написао, овим јубилејом је "пријатљски потапшан и испраћен у прошлост":

- Жао ми је што се "Дервиш" сада скида, не видим разлог. Није реч о мојој представи већ о литератури коју треба да негује Народно позориште. Овај роман спада у неколико најзначајнијих свих времена и међу највећим је делима српске баштине. Да сам у управи чувао бих га на сцени. Није важно што сам га ја радио, мислим да су то наслови који треба да буду окосница репертоара националног театра: Стерија, Нушић, Селимовић, Александра Поповић. Па ко би други, ако не они? А и Никола Ристановски би могао да игра сигурно још двадесет година, будући да тај лик нема године. Он се присећа свог живота, па то може да ради и у педесетој, шездесетој, седамдесетој... Када, потпуно је неважно.

Како каже Савин, са новим околностима и ситуацијом да глумци због бројних снимања и других обавеза изостају са сцене, постало је нормално да друге колеге "ускачу" у улоге и да се протагонисти мењају, зато је то разлог више да "Дервиш и смрт" не одлази из националног театра:

- Верујем да му је ту место, као и многим другим представама у Народном позоришту које у основи свог репертоара мора да има најважнија дела српске књижевности. Немамо их много, али ни мало. У последње време стално им набацујем идеју да се ради "Госпођа Олга" Милутина Бојића, тог нашег величанственог песника и писца чије ни једно дело није на репертоару. Али, о томе брину други људи, то је само моје мишљење... Можда сам субјективан, ипак, штета би била да у националном тетару не буду наши највећи писци.

Човек и смрт, теме које су проистекле из Мешиног личног живота и судбине, у средишту су и његовог романа "Тврђава". А тврђава је, пише Селимовић, "сваки човјек, свака заједница, свака држава, свака идеологија". Ипак, овај наслов ретко је виђен на српској сцени:

- Постоји неколико драматизација, сећам се да је са великим успехом играна у сарајевском Народном позоришту крајем седамдесетих година. Наравно да би и "Тврђава" могла да нађе своје место у неком од београдских позоришта. Зашто Југословенско драмско или БДП не би играло Мешу Селимовића? Нажалост, на репертоарима су више-мање дела многих далеко мање значајних писаца. То је питање које треба поставити уметничким директорима и управницима наших позоришта.

А на дилему има ли неке симболике и у наслову пишчеве прве објављене књиге ("Уврјеђен човјек"), будући је то заједнички именитељ већине његових остварења, Савин одговара:

- Сва његова дела као и његов живот, имају одређени драмски набој. Нисам сасвим сигуран да ли би сва могла да се драматизују за позориште, али сам уверен да су изванредан изазов за филм или телевизијску серију о пишчевом животу и књигама. Јер, његово животно искуство преплиће се са садржајем приповетки и романа. Верујем да би то могао бити изванредан изазов за неког сценаристу. Кад је позоришту реч, поред поменута два наслова, можда би још роман "Круг" могао да се нађе на сцени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације