ЧОВЕК СЛОБОДЕ И БРИТКЕ РЕЧИ: Две деценије од смрти редитеља Љубомира Муција Драшкића (1937‒2004)

ОБНОВОМ Фестивала позоришне игре "Муцијеви дани", Атеље 212 ових дана обележава две деценије од смрти дугогодишњег управника куће и великог редитеља Љубомира Муција Драшкића (1937‒2004). Мајстор комедије, водвиља и фарсе оставио је дубок траг у репертоарској линији Атељеа 212 по којој се у његово време оно разликовао од свих других у ондашњој Југославији. А о каквом се линији ради, најбоље сведоче неки од наслова с Муцијевим редитељским потписом - "Краљ Иби", "Радован Трећи", "Маратонци трче почасни круг", "Свети Георгије убива аждаху", "Молијер", "Бекство"...

фото Атеље 212

- За квалитет је било потребно више фактора: текстови релевантни за време у коме су се играли, критички однос према друштву, у артистичком смислу врхунске представе са изванредним ансамблом кога више нема - одговорио нам је у једном разговору, за "Новости", на питање на који начин се стварало славно име Атељеа 212.

Љубомир Драшкић рођен је 20. јуна 1937. године у Загребу. Деда Панта био је генерал југословенске војске (петнаест дана и министар у Недићевој влади) због којег је после рата лишен грађанских права. Из истог разлога отац, иначе стручњак за спољну трговину, изгубио је посао а породица избачена из стана. Можда баш због таквог искуства изградио је критички однос према свакој политици, доследно бранећи своје право на избор и слободу. Када је на управничком месту требало да наследи Миру Траиловић и да због тога уђе у Савез комуниста, одговорио је "ја сам монархиста" и - није одступио.

фото Атеље 212

Академију је уписао 1957. у класи професора Вјекослава Афрића. Још као студент постао је асистент Бојана Ступице у представи "Јаје", а од 1961. постао је помоћник управника Мире Траиловић у Атељеу 212. Уз Зорана Радмиловића међу првима је дао подршку Српском филозофском друштву у осуди забране представе "Кад су цветале тикве" (у ЈДП 1969), да би се убрзо и сам суочио са забраном кад се одважио да постави на сцену представу "Капе доле" Аце Поповића. Многе његове легендарне представе, критика је дочекала "на нож", ипак, време се показало као најбољи судија. На чело Атељеа стао је 1984. године и као основни задатак поставио је реконструкцију театра. Трајала је седам година, а Муци је на месту управника остао још пет. Режирао је и у другим београдским позориштима (ЈДП, БДП, "Бошко Буха", Народно), као и у Новом Саду, Суботици, Загребу, Мостару, Бањалуци, Базелу, Сомбору.

- Мој идеал су велике представе, много људи на сцени и висок квалитет. Позориште је данас у бедној ситуацији, присиљено да се сналази. Раде се мале форме, одрађују неке ствари, иде на јефтину допадљивост код публике. Не волим то да гледам, а камоли да режирам - недвосмислен је био у нашем разговору 2000. - Мислим да то води у уназађивање даровитих глумаца, јер добијају задатке испод својих могућности. Губе инстинкт, раде из своје фиокице и дара. Част изузецима. Ипак, у моралном смислу су се осуле ствари: да би преживели глумци одлазе на тезге и троше најбоље године живота... Неке ствари подсећају на ТВ, која је једна потрошна ствар. Антон Марти је својевремено рекао: "Телевизија је тоалет-папир за очи". Већ сутра не знаш шта си гледао, а позоришне представе се памте деценијама. Циљ театра је да људе узбуђује, погађа, прочишћава, осветљава.

фото Атеље 212

Режију је Муци Драшкић дефинисао као синхронизацију туђих енергија у једној тачки, а доброг редитеља упоређивао са добрим саобраћајцем код "Лондона". Какав је сјајан "саобраћајац" био,сведочили су глумци с којима је радио: лако у начину, али не и у спровођењу идеја за које се темељно и систематично припремао.

"Режирао је, управљао позориштем, био професор (ФДУ) и градитељ, уживао у животу колико и у раду, страсно се предавао фудбалу, а са посебном страшћу и љубављу кулинарству, био је жива енциклопедија београдског позоришта, последња легенда Атељеа 212, његовог разоружавајућег циничног духа и духа његовог бифеа - написао је Феликс Пашић у тексту "Човек са острва слободе", на вест о Муцијевој смрти.

Тај и такав "човек слободе" упутио је 1993. године и отворено писмо Вацлаву Хавелу, подсећајући га који су се све његови комади играли у Београду, као и на бројне протестне вечери док је био у затвору, са захтевом да га чехословачке власти пусте на слободу. Између осталог, тим поводом је написао и следеће:

"У Вашој последњој изјави у Америци код свог новог ментора изјаснили сте се о Србији као фашистичкој земљи, поредећи је са Немачком у време Хитлера. Нудите своју војску да кажњава и уништава српски народ. Зашто ту војску Ваша земља није употребила против Црвене армије која вас је окупирала 1968, без иједног метка. Тада, после совјетске окупације, Ваша држава се послушно и здушно одрекла подршке која вам је у тренутку долази из Југославије. Што се ваше војске тиче, она је позната по својој несутрашивости и непобедивости, па сам зато решио да је сачекам код Суботице (гранични прелаз Келебија) са два своја пријатеља и да је вратим назад. Преко њих ћу вам испоручити личне поздраве."

Тако је мислио и говорио Муци Драшкић. Преминуо је у Београду 25. јануара 2004. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације