ЖЕЉА ЗА ЗНАЊЕМ ВОДИЛА ГА ПО СВЕТУ: Публику на вођењу кроз изложбу "Доситејев долазак у Београд" изненадио и сам велики просветитељ

КРУЖИ као шала, прича да сам у Србију донео универзизет и кромпир, а да се само кромпир примио! Али нису у праву. Јер, да је тако не би имали толике школе, библиотеке...

Форо З.Јовановић

У лику Доситеја Обрадовића, у барокном костиму, са периком, овим речима je глумац Владимир Цвејић, изненадио посетиоце на стручном вођењу кроз изложбу посвећену боравку у Србији нашег великог просветитеља, у чувеној оџаклији на Дорћолу, тик уз здање у коме је некада и сам ходио, и где је био смештен његов први лицеј, који је похађао и Вук Караџић. Данас је ту Музеј Вука и Доситеја, који је у склопу Народног музеја, а чији кустоси, Елиана Гавриловић и Миодраг Томић, посетиоцима откривају мање познате чињенице последње животне етапе великог ерудите, светског путника, писца, првог просветног попечитеља, представљајући им поставку "Доситејев долазак у Београд".

Приближавање публици музејских садржаја на другачији начин, у Музеју Вука и Доситеја практикују већ дуже време. Тако је пре осам година, у продукцији Народног музеја Србије и удружења "Култур нет" настала представа "Мој отац Вук Караџић", која се и данас игра, а потом и "Досије Доситеј", са Цвејићем у насловној улози, чије следеће извођење је заказано за 25. фебруар. Ова монодрама, коју је написала Елиана Гавриловић, ушла је у хрестоматију драмских текстова посвећених Доситеју, коју је урадио Радомир Путник, а објавила издавачка делатност РТС.

Форо З.Јовановић

- Текст обухвата Доситејев живот, са акцентом на његова путовања, од родног Чакова до коначног доласка у Београд 1807. - прича, за "Новости", Гавриловићева. - Бавимо се његовим авантуризмом, жељом за знањем, откривањем... У жељи да учи нове језике, упознаје нове људе, културе, нигде га није држало место. Та идеја га је водила из града у град, а у оно време стићи у Париз или Лондон са ових подручја, из те банатске равнице, у којој је рођен, била је једна врста подвига. А све то накупљено знање дао је на ползу српском народу, иако у време када је живео у Београду, није више ни писао, ни преводио. Био је зато веома активан у дипломатским пословима устаничке владе, оснивању мањих школа, подизању велике школе, отварању богословије. Имао је жељу да образовање буде обавезно и доступно свима. Али, то за живота није постигао, као што није доживео да се у Србији отвори штампарија.

На идеју Јована Скерлића и Српске књижевне задруге да се Доситеј, поводом стогодишњице смрти, овековечи спомеником у Београду, подсећа кустос Миодраг Томић:

- На конкурс је пристигло 12 радова, а у најужем избору нашла су се дела Симе Роксандића, Томе Росандића и Рудолфа Валденца, хрватског вајара чешког порекла, који је био првонаграђени. Предлог је био да се постави на Теразијама, али се од тога одустало, а потом у Македонској улици. На крају је донета одлука да то буде преко пута "Српске круне", на крају Кнез Михаилове, а одакле је почињала Алеја великана на Калемегдану, где је био споменик и Карађорђу, који је Доситеја толико поштовао да му је поверио образовање свог сина Алексе. Већ 1914. споменик је склоњен, јер су знамења почела да се скрнаве током аустроугарских напада на Баоград. Тек је тридесетих година прошлога века у Студенском парку постављена Валденцова скулптура, која га представља, у покрету, као великог путника, са штапом, свитком и књигама у рукама. Била је то прва скулптура у природној величини код нас - закључио је Томић.

Форо З.Јовановић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације