САЊАО ДА СЕ ВРАТИ НА СВОЈЕ КОСОВО: Академик Светомир Арсић Басара оставио неизбрисив траг у нашој уметности

ВАЈАР Светомир Арсић Басара био је драгоцен човек, стамен и непоткупљив у својој уметничкој истини и истини живота који је проживео. Његово дело сачувало је уметнички високо артистичан однос према средњовековљу, према корифејима српске средњовековне државе, притом је носило озбиљан кубистички дах у својој структовности.

Фото Дом културе Грачаница

Овако академик и композитор Светислав Божић за "Новости" говори о свом пријатељу, академику Басари који је пре два дана преминуо у 96. години. Тужну вест сазнао је од уметникове старије ћерке.

- Басара је стигао да буде активан и актуелан до дана до кога је физички живео и да његова уметност и његова вештина не остану уморени неким давним временом - каже Божић. - Он је прогресирао своје стваралаштво и његов ум је био веома бистар у креативном смислу. Није само констатовао ствари него је стваралачки био бистар и прогресиван. Верујем да ће остати једна од најзначајнијих личности у нашој историји, историји уметности, јер је успоставио нове стандарде на дивним и вредним темељима. Дело Светомира Арсића Басаре је нешто што ће српском народу кроз времена која долазе бити велика утеха и велико познавање онога што смо видели, научили и с чим треба да живимо. Сачувао је Косово и Метохију у својим делима. То је пут који треба следити и у геополитичким потезима које будемо радили.

Светомир Арсић Басара, Фото З. Јовановић

Весто о смрти Светомира Арсића Басаре изненадила је академика Душана Оташевића.

- Нисам знао да је преминуо - рекао нам је Оташевић. - Много ми је жао. Дуго је био активан, али је у последње време ретко долазио на састанке у САНУ. На последњих неколико није га било. Његово дело дубоко је укорењено у властито тле, у Косово и Метохију и њихову историју. Избором тема, ослањајући се на старе занате за обраду дрвета и гвожђа, а при томе не запостављајући достигнућа модерне уметности, Басарино дело заузима изузетно место у историји савремене српске скулптуре.

Рођен у селу Севац подно Шар-планине, академик, вајар, уметник који потиче са Косова и Метохије, уметничко образовање стицао је у Нишу и Београду где је дипломирао на Академији за примењену уметност. Године 1961. добио је покрајинску Децембарску награду, коју је вратио 1987. у знак протеста против албанског национализма и насиља над српским народом. Његова каријера се кретала узлазном линијом и добијао је све значајне покрајинске и струковне награде. Његово ствралаштво везано је за његов завичај, трагичну историју српског народа, смисао живљења и жртве. Од скулптуре "Хирошима" (1975) његово дело одражава саму суштину судбине Косова и Метохије. У то време бива изабран за декана Академије уметности у Приштини, али како је све угроженији постаје ангажовани уметник, а његове скулптуре попримају милитантну форму. После тога следе године све снажнијег интересовања уметничке критике и публике за његов рад, посебно у београдским круговима. Циклуси из тог периода остављали су и критику и публику занемеле од дивљења. Члан је САНУ од 1994. године. После бомбардовања 1999. напустио је Косово и Метохију и дошао да живи и ствара у Београду. Осим скуптуром, бавио се и писањем приповедака. У Академији наука прошлог пролећа представио је аутобиографску збирку прича "Пут за Дечане". Иако је у Београду живео окружен бригом и пажњом својих, такође успешних кћери и њихових породица, Басара завичај није заборавио.

Дом културе Грачаница

Фото Н. Карлић

- Непрестано сањам Косово, свој завичај - говорио је Басара. - Сањам како се враћам, али никада тамо не стигнем. Много ми недостаје, јер то је мој духовни простор. Човек се осећа најсрећније у простору где се роди. Ако је принуђен да оде из свог завичаја, као да је престао да дише, да живи на прави начин. Ја радим, стварам и тиме на неки начин лечим себе. Рад ме смирује, јер имам потребу да радим. Рад је у ствари таленат који човеку не да мира, он је у сталном изазову да нешто уради.

Говорио је Басара да су његова дела повезана са судбином његовог народа:

- Рођен сам као Србин и не могу ништа друго да будем. То нисам бирао, то је моја судбина. А ако сам то, то морам и да останем, да то будем. Присталица сам тога да уметник своју земљу изграђује. То није национализам. Далеко од тога. То је једна хумана тежња у човеку да своју земљу сврста у ред лепих земаља.

Историчар уметности Јован Деспотовић, који се дуго бавио Басариним делима, истицао је да су она успешан тумач дугог периода од педесетих година прошлог века све до данас.

- Басара је живео два, чврсто увезана паралелна живота, један забележен у његовој биографији од дечачког доба, ђачког, студентског, професорског и академског периода, и други утиснут у облик, пластичну форму дрвета које је доживљавао и третирао као истозначну и истовредну страну властите личности - рекао је Деспотовић. - Мало је примера у српском савременом ликовном стваралаштву да је толико дубоко у нечије дело утиснута чиста емоција аутора, да је толико интензивно проживљаван сваки његов део, па и онај најмањи, готово невидљив елемент форме, да су толико чврсто преплетени, увезани спољашњи и унутрашњи дамари бремена, драматичних и лирских тренутака, усуда историје, садржаја индивидуалне и колективне меморије.

Породица је на фејсбук-страници објавила да ће време и место сахране бити накнадно објављени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације