ПЕСНИЦИ СЕ ВИШЕ НЕ ДРУЖЕ КАО НЕКАД: Са промоције књиге интервјуа списатељице Радмиле Гикић Петровић "Песнички гласови"

КАДА не пише књиге, списатељица Радмила Гикић Петровић обрађује виноград, прави вино и "претура" по кутијама са рукописима, писмима, дневницима и другим меморијабилијама. Ово је открила у разговору са песникињом и списатељицом, прошлогодишњом добитницом НИН-ове награде, Даницом Вукићевић, у Српском књижевном друштву, на представљању најновије књиге интервјуа "Песнички гласови", у издању Академске књиге.

V.C.S.

Како је признала, прво је средила присма и рукописе покојног супруга, академика и писца Светозара Петровића, што је резултирало приређивањем и објављивањем његових "Књига преписке са загребачким колегама", "Дневником из Индије" итд. А онда је прешла на своје кутије...

Тако је настала ова књига интервуа са више од тридесет песника, о којој су "Новости" већ писале. Међу њима су Весна Парун, Весна Крмпотић, Мирослав Антић, Радмила Лазић, Дара Секулић, Мирјана Стефановић, Илеана Урсу, Милан Ненадић, Вујица Решин Туцић, Кајоко Јамасаки, Стеван Тонтић, Паљо Бохуш... Многи данас заборављени.

- Скоро са свима сам пријатељевала, осим са Бохушем. Два дана смо провели разговарајући и таман смо се дотакли теме Голог отока, када је заћутао. И више о томе није проговорио. Са Весном Парун сам се дружила. Код мене је и даље једна њена "тека" песама. Наравно, и са Миром Стефановић, она ми је објавила прву књигу. Велика песникиња. Весна Крмпотић и Дара Секулић су ми долазиле у госте, у Индију. Дара је имала тешку судбину, родитељи су јој страдали у рату. Мајка на Неретви. Кућа јој је уништена. Ништа није имала. Са њом и братом шетала сам ноћу по Делхију, што уопште није било безазлено. Гледали смо како неки иду носећи штапове са оштрим врховима и боцкају бескућнике на улици. Ко се не трзне у сну, значи мртав је и бацају га - открила је ауторка.

Фото Приватна архива

Никада јој ниједан песник није одбио захтев за интервју, осим Мирјане Стефановић, и то за последњи. Тада већ није била расположена за писање и убрзо после збирке изабране поезије коју је уредила управо Радмила, Мира је преминула у 81. години. Пророчки, желела је да се збирка зове "Последњи поздрав". Радмила је одбила и направиле су компромис - само "Поздрав".

- Била сам код Весне у стану, дрва наслагана до пола прозора. На њих се грејала. Дружили смо се, некада смо се стварно дружили. Ђаци су посећивали песнике. Рецимо, познатим песникињама смо за 8. март звонили на врата са цветом. Данас са песником не можеш ни кафу да попијеш. Сви су са свима у свађи - приметила је Радмила Гикић.

Присетила се и загребачког професора Филозофског факултета и дипломате у Берлину Чедомила Вељачића, којег је познавала, а који је био један од најзначајнијих представника југословенског будизма и са њеним супругом је учествовао у оснивању студија индологије на загребачком универзитету. Вељачић се средином шездесетих у Шри Ланки заредио у будистички теравадски просјачки ред.

- Оставио је дипломатску и универзитетску каријеру и отишао на Цејлон. Живео је у пећини и јео један оброк дневно. Тамо је написао сјајна "Писма са пустињачког отока". Када му се здравље јако погоршало, кћерка га је преселила у Америку, где је и умро - испричала је ауторка.

На коментар песникиње Радмиле Лазић да је њена најбоља књига "Анка Обреновић", Радмила Гикић је констатовала да су Анкини дневнички записи прави бисер, али да, мада важи за прву домаћу песникињу, Анка заправо није написала ниједан оригинални стих, већ је преводила туђу поезију. Дневник је писала без намере да га објави, а он је и занимљив и важан јер говори о једном времену и важним актерима тадашње културне сцене у Србији. Анка Обреновић, кћерка Јеврема, брата кнеза Милоша, владала је београдским књижевним светом и кроз њен салон пролазила је свеколика културна елита.

- У њу је био заљубљен Антун Михановић, аутор стихова хрватске химне "Лијепа наша домовино". Посветио јој је песме. Кнез Милош је побеснео и наложио да се све исцепа. Облачила се по последњој француској моди. Морала је да оде из Србије, па се напрасно удаје за неког спахију Александра Константиновића, у Букурешту. Ипак, враћа се у Београд. Хтела је да буде владарка и да уда кћерку Катарину за кнеза Михаила. Проблем је био што су рођаци. Катарина се после кнежеве смрти удала за генерала Миливоја Блазнавца, а након његове изненадне смрти  удаје се по други пут, за блиског рођака са мајчине стране Михајла Богићевића. Анка је са кнезом Михаилом погинула у атентату у Кошутњаку, 1868. године -подсетила је Радмила Гикић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације