ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Нова нормалност

"НИЈЕ смрт бицикло...", комад Биљане Србљановић, писан и изведен пре десетак година у ЈДП, не само да је постао кла­сика наше историје драме, него је, парадоксално, престао да се разумева као апсурд.

фото приватна архива

Представа, коју је, у оквиру Белефа, режирао Андреј Носов, данас је некако жанр сличица из живота који живимо и на који смо, нажалост, навикли. Наде­жда (Вања Ејдус) и њен болесни отац (Бранко Видаковић), у болничкој чекаоници, реевоцирају свој однос, понављајући прекоре и нетрпељивости годинама стваране, а све из чисте љубави и привржености, тужне и дивне у исто време... Други пример стандардне нетрпељивости на релацији родитељ- дете су Госпођа, политичарка (Драгана Варагић) и њен син, инфантилни психијатар у разводу (Петар Стругар). Трећи пар неприлагођених су Дебела (Нина Нешковић), тинејџерка, чији отац је непрестано одсутан и његова партнерка, професорка Александра (Сузана Лукић)... Сва три односа су асинхрона, сва­ки је трагичан по себи, а нежан у основи. Као и у својим другим драмама, Србљановићева зна мајсторски да ишчаши иначе логично постављен однос родитељ (редовно друштвено не­снађен) и дете, које је проницљиво и интуитивно, што на сцени има редовно моћан ефекат.

Режија Андреја Носова, на малој сцени ("Раша Плаовић") Народног позоришта, која, за разлику од монстр сцене ЈДП, даје клаустрофобичан утисак (сценографија Зорана Петров) је циљано поједностављена, без ефеката и наметнутих досетки, најзаслужија је што "Бицикло..." у овом извођењу делује као исечак из доку драме, више него као драмски текст са елемен­тима фантастике, како је написан. Једино у појави Заставника Јокића (Ненад Стојменовић) остаје зачудност, карактеристична за најзначајније текстове модерне српске драматургије, што "Бицикло..." дефинитивно јесте. Данас анахрона појава заставника, који се лечи, због недавних ратних страхота, од неке врсте посттрауматског стреса, у представи Носова је остала недорече­на идеја. Топлина односа Јокића и Надеждиног тате у болници је чудно супротстављена ступору у осталим појавама овог лика.

Злочињење, о коме дознајемо од Госпође на крају, које резути­ра Јокићевим самоубиством, скреће ову чисту жанровску фор­му ка сарказму, који у овој животној причи, блиској неорелизму, делује неусклађено.

Вања Ејдус је Надежду приказала као бунтовну, неприлагођену жену, која своју самосвојност носи као трауму још од детињ­ства, када је Тата то, сазнајемо, покушавао да исправи бати­нама. Бранко Видаковић је Тату, некадашњег војника, крутог у ставовима, кога су старост и болест омекшали, одиграо у сопственом маниру, спонтано, духовито, без додатних валера, који би овом одлично написном лику дали још мало унутра­шње сукобљености. Ропац (Милош Ђорђевић), "момак за све", гребатор који је пречесто у породици Дебеле и Александре, заводи обе, због чега страда од тинејџера и постаје болнички пацијент, категорија којој је у целини посвећена драма "Није смрт бицикло (да ти га украду)" Биљане Србљановић.

Сви су (смо) пацијенти из ове данас чудно "нормалне" приче. Тата и Јокић, који ће изгубити битку, не као хероји, Надежда и Александра, несрећно усамљене, Дебела, васпитно запуштена девојчица уни­штена естрадним диктатом лепоте и успе­ха, Госпођа, манипулативна министарка којој "не иде", Алекса, њен синчић-пси­хијатар, побегуља из реалног живота, Ропац, бескичмењак и бацач шарма, накарадни мотивациони тренер и губит­ник... Не само смрт, него и овај живот није, можда, бицикло (да ти га украду).

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Неколико дасака и мало суза

17. 06. 2024. у 07:00

Култура

0 3

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Од Ибзена, преко Лорке, до Вршца

10. 06. 2024. у 13:14

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Љубав и друге бољке - Луси Пребл: "Ефекат", режија Ђорђе Нешовић

09. 06. 2024. у 12:27

Култура

0 2

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Убиство због љубави -"Последњи тренуци краља Александра и краљице Драге",НП "Стерија"

03. 06. 2024. у 18:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације