НАТО АГРЕСИЈА ВИЂЕНА ОЧИМА ДЕТЕТА: Емилија Гашић, редитељка филма „78 дана“ за „Новости“

НАТО агресија на нашу земљу буди тешка и болна сећања у којима је основа страх.

фото:Ј.Л.

 За разлику од многих филмова који су у протеклих четврт века имали ту тематику, дебитантско остварење Емилије Гашић „78 дана“ доноси једну сасвим другачију причу гледану и испричану очима детета.  Њена аутентичност, језик, сјајна глума младих глумица и искусних уметника, после награде на фестивалу у Ротедаму, донели су јој „Златни торањ“ и Награду публике Фестивала европског филма на Палићу.

  -Заиста смо изненађени и захвални жирију на награди и публици на аплаузима. Ово је прича у којој су се многи препознали и то ме заиста радује – каже за „Новости“ редитељка Емилија Гашић.

* Како сте дошли на идеју да после 25 година снимите филм са тематиком бомбардовања?

- Идеја се родила током пандемије ковида, када сам дошла до својих видео касета из детињства, на којима је било и снимака насталих током бомбардовања. Интересантно је да, иако сам тада имала седам и по година, ја се тога нисам сећала. Тада сам помислила како би било добро да направим филм управо на тај начин. Као са видео касете.

* Филм заиста и изгледа тако, колико је технички то било тешко снимити?

 - Цео филм је сниман малим камерама из руке, без тешке опреме и расветних тела.  Како би глумци имали простора, слободу а некада је камера била и у њиховим рукама. Због тога имамо осећај као да се то дешава пред нама и  да смо убацили касету у видео рекордер. То је био једини начин да постигнемо ту аутентичност. КОлико год је техника напредовала не може створити тај утисак, него кад камеру узмете у руке.

* Публика је сјајно реаговала јер се Вашем филму може веровати. Како сте то постигли обзиром на временску дистанцу и чињеницу да главне протагонисткиње нису биле ни рођене кад је било бомбардовање?

- Пре снимања, у раној фази писања, направила сам анкету са питањима везана за деведесете и само бомбардовање. Чега се људи сећају из тог периода и добила сам доста одговора који су ми много помогли. Девојчицама смо причали и показивали слике како је то некада изгледало, јер они за то време знају само из приче родитеља. Заједно са сценографима и костимографима бринули смо о сваком детаљу, од постера на зидовима до музике и језика. Захваљујући томе људи су се препознали и зато не чуде емотивне реакције.

* Филм обилује духовитошћу, која је била присутна тих дана. Како је изгледао Ваш процес враћања у тај период?

- Ишло је у таласима. Сећање је варљиво. Када се дешавају тешке ситуације, одбрамбени механизам је да памтите оно што је било лепо у њима и да вас то обликује. Уколико би памтили само лоше, не бисте преживели. Ја сам се тиме водила. Када сам сумирала упитник приметила сам да се моја генерација сећа само позитивних ствари, јер су тада били деца и родитељи су дали све од себе да им пруже колико толико нормално детињство. Тако су створили одбрамбени механизам. Памте га по дружењу, заљубљивању, као леп период у животу, све док не загребу дубље у сећања и суоче се са тим.

* За разлику од савремених филмова, у Вашем филму нема псовки и насиља, да ли сте намерно хтели да направите отклон од тога?

- Подсвесно да. Тога имамо превише и мислим да нам је свима тога доста.  Фокусирала сам се на то какво је то време тада било, како смо ми, односно млади свих узраста и наши родитељи, тада говорили. То сада делује много наивније. Такође, одрастати у малој средини много је другачије него у великим градовима, нарочито у то време када нисмо били повезани преко друштвених мрежа.

* Како је било радити са младим глумицама и колико је помогло искуство Јелене Ђокић и Горана Богдана?

- Девојчицама није прво искуство са глумом, али је свима први филм. Морали смо да прођемо неке ствари око самог снимања. Оне су се сјајно снашле а Јелена и Горан су били ту да буду чврст стуб екипе. Са Гораном Богданом сам сарађивала и пре, док сам била студент, на једном краткометражном филму „Чекање“ и то на истој локацији где је и овај филм, па је он, на неки начин, део породице.

* Са каквим изазовима се сусреће млад редитељ у Србији?

- Увек постоји моменат доказивања, нарочито ако сте женско јер још увек постоје предрасуде. Желела сам да будем редитељка још кад сам имала десет година, тако да се мени чини да сам дуго у овом послу. Имам пуно кратких филмова овде и у иностранству, тако да немам осећај да сам на почетку, иако ми је ово први дугометражни филм. Водила сам се речима Шона Бејкера да „филм треба направити што пре и са оним што имате на располагању“, без мегаломанских идеја и пуно улажења у дубину. Тако сам схватила да имам причу коју могу да урадим у свом дворишту а испоставило се да смо је и реализовали за 20 снимајућих дана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације