ПОЗОРИШТЕ ПРЕИСПИТУЈЕ ГРАНИЦЕ: Глумица Елса Лепоавр о представи "Хекуба,не Хекуба" Комеди франсеза, изведеној на 58.Битефу

КАКО изгледа када се укрсте две велике драме, митска и истинска, на једној сцени - маестрално је ових дана на 58.Битефу демонстрирао португалски уметник Тијаго Родригеш у представи "Хекуба, не Хекуба" Комеди франсеза. Еурипидову трагедију о античкој краљици која у Тројанском рату губи престо, слободу, мужа и децу, суочава са причом главне глумице, оптерећене бригом због злостављања свог аутистичног детета, штићеника дома у Женеви. Дели их две и по хиљаде година, али је мајчинска патња иста у усамљеној потрази за праведном казном. Тако се пред публиком преплићу две "синхроне" судбине, Еурипидове Хекубе и Родригешове протагонисткиње...

фото Н.Скендерија

Намера Родригеша, објашњава Елса Лепоавр, и јесте била да помеша античку трагедију са трагедијом савременог доба. Представа је настајала током процеса проба, па глумци нису ни знали шта ће од Еурипида "остати" на крају. Читали су различите преводе античке трагедије, проналазили шта им највише одговара,а онда је редитељ одабирао одређене сцене. Пробе су трајале два месеца, а тек петнаестак дана пре премијере имали су финалну верзију текста. Велики изазов је био припремити га за тако кратко време, са свим емотивним нијансама, и погодити праву тачку из које се покреће глумачка "машина".

Уосталом све, већ од самог наслова, ("Хекуба, не Хекуба") има симболично и двоструко значење. Јер, пред гледаоцима и јесте и није Еурипидова трагедија, али оно "не" је и репетативни моменат у оскудном говору аутистичног детета. У свом препознатљивом маниру, и овог пута Родригеш је комбиновао фикцију са истинитом причом о мајци која је тужила институцију због злостављања дечака, износећи на сцену универзалну драму о мајчинској љубави и патњи.

- Постоји неки флуид у свему и преиспитивање где су границе. Ово јесте позориште, али и не - позориште. Истовремено је представа, али и проба у представи. Све се једно с другим преплиће и једно у друго улива - каже за наш лист Елса Лепоавр.

фото Ј.Јанковић

На питање да ли се, и иначе, на сцени понекад преплиће приватан живот глумице и њене јунакиње, у сличној емоцији и психолошком стању, наша саговорница одговара:

- Каква год да је улога, ти себе уносиш и дајеш. Чак и када је комедија у питању, то си ти. Често се смејемо и у неком јако драматичном тренутку, то је срце и срж глумачког посла. Кроз ову представи верујем да је Тијаго Родригеш желео да ода почаст позоришту, али и нама, глумцима... Хекуба одлучује да се сама освети, јер је безуспешно очекивала од Агамемнона да реагује. И глумица која је игра, дала је дете на поверење неком ко није успео да га сачува, а очекивала је од њега да реагује. Пошто он то не ради, осећа да се мора сама изборити за правду.

У представи се Агамемнон, током проба, често фино подсмева данас претераној "политичкој коректности", преиспитујући је и у античкој трагедији, па се чини да је много шта доведено до апсурда?

- Да, то је толико видљиво и евидентно: удаљаваш се, "переш руке" да се неком не замерим, пазиш шта радиш... Било је фасцинантно читајући Еурипида, кроз различите преводе, како се та нит развија. Постоје преводи који теже да буду "модерни", ми смо их избегавали и трагали за класичним, старијим издањима да бисмо избегли разлику. Постојале су формулације у којим се то и осети, прилагођене савременом друштву и времену. Иначе, Комеди франсез има веома разнолике представе, а ми се усклађујемо са различитим универзумима редитеља који долазе са стране - свако од њих има неку своју визију. Било како било, наша прва мисија је класични репертоар, око 70 одсто представа. Преосталих тридесет могу да иду у свим правцима.

Комеди франсез, основан још 1689. године, имао је у складу са традицијом и реномеом одувек веома строга правила у раду, која су се односила и на ангажмане чланова ансамбла у другим пројектима...

- У односу на ранија времена, данас је то флексибилније и зависи, пре свега, од управника позоришта. У ансамблу је шездесет глумаца, на три сцене, па све треба усагласити. Можемо да радимо изван свог позоришта, али морамо да тражимо дозволу и то само за играње у државним театрима - не и приватним. И за све остало, мора постојати одобрење, што се односи и на, евентуално, снимање филмова. Јер, наша прва и главна мисија је да будемо глумци Комеди франсеза.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације