УЛОГУ МОРАШ ДА РАЗГАЗИШ КАО ЦИПЕЛЕ: Интервју - Миодраг Мики Крстовић, глумац

НАГРАДАМА са именима великих глумаца (Миливоје Живановић, Раша Плаовић, Милош Жутић, Зоран Радмиловић) ових дана Миодраг Мики Крстовић придружио је још једну: Гран при "Татјана Лукјанова" - за вишегодишњи допринос Београдском драмском позоришту и културном животу Србије.

фото Н.Скендерија

Образложење да је "његов сведени начин суздржаног исказивања бурних емоција изразитих карактера препознат", можда најбоље говори о умећу лауреата: да на делу покаже оно што је у глуми (као и животу) најтеже, да у свему пронађе меру и с мање постигне више. С господском одмереношћу, пун поштовања, говори и о онима чије награде имена носе:

- И Тању Лукјанову и Зорана Радмиловића, обожавао сам. Али сам и тужан што нисам имао прилику да бар мало будем с њима на сцени. Не знам колико пута смо пута госпођу Лукјанову гледали са усхићењем у оној чувеној представи "Харолд и Мод" - каже у разговору за "Новости" Мики Крстовић. - То ми је била прва помисао кад сам чуо да сам добио ову награду. Заиста сам узбуђен и поносан, знајући чије име носи и ко је све био добитник пре мене.

Почели сте у Београдском драмском, после много година, улоге баш у овој кући донеле су вам бројна признања?

- Све дође на своје. То је добри Бог случај. Дипломирали смо 1977. на њиховој сцени. Сутрадан ме је тадашњи управник Мија Илић позвао да дођем у БДП, али сам већ снимао и одлучио да идем у слободне уметнике. Данас бих можда другачије поступио,али је данас и друго време у односу на филм. На другој години студија почео сам да снимам, мој први филм био је "Врхови Зеленгоре". Ево, ове године навршиће се пола века... Три месеца сам провео у Калиновику, стално на диспозицији. Мислио сам да није ни пристојно ни морално да одсуствујем тако дуго, а да се за то време моје представе не играју, да доводим колеге и позориште у незгодну ситуацију. Морате се определити. Данас је другачије време, све је подношљивије.

Ипак, многе ваше колеге дају предност снимању због чега трпе позоришни репертоари?

- Потпуно се слажем. Некада је то било незамисливо. Сећам се да је покојни, велики и божанствени Милутин Бутковић, говорио: "Сине, подела изађе на табли и ту уопште нема разговора. Кад је прва проба долазиш, добијаш текст и радиш". Сада је другачије,али ја сам из неког другог времена. Зато сам се и захвалио управнику Илићу... А онда, после 45 година, Југ Радивојевић ме је позвао и понудио да радим са Себастијаном Хорватом и дивном Миланом Зупанчич, у представи "Цемент Београд" која ми је донела све те награде.

фото Н.Скендерија

Иако сте одувек слободни уметник, већина вас и даље везује за Атеље 212?

- Представа "Љубавно писмо" није ми одшкринула, него широм отворила позоришна врата. И играмо је већ 31 годину! Исте године, 1994, с Муцијем Драшкићем радио сам "Марију Стјуарт". Можда сам у једном тренутку имао највише наслова, мада сам био гост у кући. Атеље ме је доживљавао као свога, а и ја њих. Последњих година почео сам да играм и у БДП, Звездари, Народном, Мадленијануму.

Од 27. марта гледаћемо вас у новој представи Београдског драмског "Свака птица своме јату", по тексту Важдија Муавада и у режији Дина Мустафића?

- Одлучио сам да, кад ми неко понуди нови текст, више не читам. Хтео сам да се одморим, а и нисам желео много представа да се не претворим у аутомат који игра свако вече. Дивно је наћи неку меру. Јер, желим да се бавим овим док у томе уживам. И зато сам решио да направим малу паузу. Ипак, Југ ме је замолио да прочитам. Фантастичан је текст! Не бих много о томе, дивна је улога. Веома различита од Војина којег играм у Звездари: за сто осамдесет степени другачија. Био је велики изазов.

Војин у "Удовици живог човека" је војно лице. Још једно у каријери, у којој сте играли готово све чинове...

- Ваљда тако изгледам. И Воја Солдатовић у "Љубавном писму" је војно лице.

Чак и такве јунаке доносите на сцену сведеним средствима. Како то постижете?

- Све моје улоге су различите, зато сам и срећан и поносан. Трудим се да са малим средствима дочарам потпуно другачији карактер. Почело је на филму са "Врховима Зеленгоре", одмах потом био је "Двобој за јужну пругу": митраљезац, па митраљезац. Зато сам одбио главну улогу код великог господина и редитеља Саве Мрмка, који је у Сарајеву радио дводелну телевизијску причу. Требало је поново да играм митраљесца. Није могао да верује, помињао ми је Бату Живојиновића и Џона Вејна. Баш то нисам желео, да уђем у фах. Захвалио сам се, зато ме није дуго поново звао - све до "Краја династије Обреновић".

Успели сте да не уђете у манир, што многим вашим колегама, па и неким великим именима, није пошло за руком?

- Важно је знати шта нећеш, онда полако дођеш до тога шта хоћеш. Ја сам учио од старијих, касније и од младих колега...Зорана Радмиловића могли сте само да гледате и да му се дивите. Али, шта можете ту да научите? Ништа. Морате да имате тај Божји дар. И то је то. Више сам учио гледајући оно што ми се не допада. Гледам, рецимо, колегу који игра неко пијанство на сцени и кажем себи: "Ово не смеш себи никад да дозволиш..." Мислим да је то и ствар укуса и мере. Више волим да не добацим него да пребацим.

Ускочили сте, својевремено, у још један Ковачевићев комад - "Доктор шустер"?

- Да је Петар Краљ жив та представа би, сигуран сам, била актуелна и данас. Одиграо сам са њим скоро двеста представа.Драги мој колега Миодраг Кривокапић имао је сто извођења у сезони, а ја сам ускочио у сто прво. Душко ме гледа и каже: "Знаш, сад мораш да разгазиш улогу као ципеле". Све мора да се "разгази" да би вам легло. И баш је лепота у томе што смо Брик и ја играли свако на свој начин.

У чему је тајна дуговечности "Љубавног писма"?

- На почетку сам имао 44 године, сада имам 75. Гордан Кичић игра улогу коју је на премијери имао Растко Лупуловић, једно време и Борис Миливојевић. А ја Гордана још доживљавам као дете! Дружио сам се са његовим оцем, редитељем Бранком Кичићем и мајком, знам га од малих ногу... Сада Гордан има 44 године.

Да ли сте могли да наслутите да ће толико опстати на репертоару?

- Пре ње мало сам играо у позоришту, од "Писма" имам континуитет у театру. Нисам могао да верујем шта се дешава. Некима се допадало, некима не. Тања Бошковић је мислила да ћемо одиграти "две и по" представе, да бисмо доживели више од три деценије. Додуше, Бранко Кичић је урадио хороскоп представе који јој је предвиђао дуговечност! Био је сјајан телевизијски редитељ, али му је ово била прва представа у позоришту. Зашто је "Љубавно писмо" дуговечно? Јер се ми, и међусобно, тридесет година волимо и поштујемо. Колико бракова није тако дуго опстало? Као што сам с Петром после сваког "Шустера" стао за шанк, тако се ми после сваког "Писма" окупимо. Чак и ако неко жури, остане бар петнаест минута. А онда се запричамо...

Сви су у вашој породици "око" позоришта. Супруга Иванка је врсан костимограф, син Иван продуцент, а снаха Милена Живановић глумица. Јесте ли се срели у неком кадру?

- Нисмо, али сам препоносан кад је Милена у питању. Пре свега, дивна је особа, а мени је то увек на првом месту. И толико даровита.

Имате ли, ипак, нешто ново у плану?

- После овога ћу се, стварно, трудити да одржим реч. Јер, права мера је да у месецу имате десетак представа. Отприлике, сваки трећи дан. Ако играте свако вече, то није добро. Тада већ не идете у позориште с радошћу. А то публика осети.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације