ПИСАЦ КОЈИ ЖИВИ ОНО ШТО ПИШЕ: Виктор Лазић се дружио са пиратима, прелазио хиљаде километара Ладом Нивом и 15 година провео на путовањима

ЊЕГОВА књижевна дела нису плод маште већ резултат стварних пустоловина које бришу све границе реалног и литерарног света.

Foto: privatna arhiva, Viktor Lazić

Виктор Лазић је путописац, неуморни путник и истраживач света око нас, адвокат и оснивач Музеја књиге и путовања "Алигат". Његове књиге одушу авантурама, личним доживљајима и дубоким промишљањем о местима, људима и културама које је упознавао на путовањима. 

Његов живот је препун несвакидашњих искустава - дружио се са пиратима на Суматри, седео са краљевима и султанима, ноћио на улици са просјацима, а легендарном Ладом Нивом прешао невероватне руте од Лондона до Владивостока и од Норвешке до Ирака. 

Виктор нам је открио чиме се води када бира наредно путовање на којима је до сада провео већ петнаест година, где је почетак његовог књижевног дела, како види књижевност данас и у чему лежи срж његове аутентичности. 

• Када сте први пут осетили потребу да пишете и како је изгледао почетак?

- Прве редове написао сам као дете, било ми је шест или седам година. Писао сам највише песме и драме. Први путопис сам објавио у средњошколском часопису, о Ефесу којим сам искрено био фасциниран. После путовања на Тајланд, када ми је било 18 година, знао сам да ће путописна форма обележити мој живот. Од тада сам објавио више од хиљаду путописних текстова и девет књига. Пропутовао сам стотинак земаља на шест континената, а на путовањима сам укупно провео око петнаест година.

Фото: приватна архива, Виктор Лазић

• На који начин одлучујете о темама које ћете обрађивати у својим делима?

- Често имам осећај да теме мене проналазе. Некада ме одушеве људи и њихове животне приче, некада природа или историјски споменици. Све оно што ме искрено надахне и покрене, желим да поделим са другима. Сматрам за посебан благослов то што на путовањима, захваљујући Музеју књиге и путовања који водим, али и мојој адвокатској професији и пословима које обављам у међународним односима, имам прилике да упознајем изузетне уметнике, професоре и људе који су учествовали у стварању својих држава и светски важних пројеката. Моји путописи су тако обогаћени дубљим сазнањима и тананим нитима уметности, постојања, прошлости које упијам у тим дружењима, али и обиласцима великог броја музеја и историјских локалитета.

• Познати сте по својим далеким, авантуристичким путовањима - која дестинација Вас је највише променила?

- Много волим вулкане, пустиње и џунгле, али и пределе вечног снега и леда. Свако путовање ме мења, на сваком учим и развијам своју личност. Дружења са пиратима на Суматри научила су ме да и људи са друге стране закона нису чудовишта већ брижни родитељи. На Гренланду сам наздрављао са Инуитима (Ескимима) шољом пуном фокине крви, на острву Сулавеси на Суматри послужили су ме пацовским и псећим месом, али је најодвратније било јести полуформиране пачије фетусе на Филипинима. Никакви инсекти, змије и слепи мишеви на тањиру не могу се са тим поредити. Седео сам за столом са краљевима, султанима, принчевима и министрима, а затим, некада чак сутрадан, ноћио на улици са просјацима. То ме је научило да ценим суштину, да поштујем и волим различитост. Више се не згражавам, сада поштујем и разумем. Сваки дан на путовању је убрзано трајање - оно што се у просечном статичном животу не одигра за годину дана, догоди се за неколико дана на путовању. Сваки дан и сваки сусрет утичу на мој идентитет, па бих чак могао да кажем да сам ја скуп свих мојих путовања. Толико су она мене освојила, да се ја сад увек осећам као да путујем, чак и када сам у Београду - то је за мене само станица на путовању живота, подједнако као Владивосток, Џакарта или Панама Сити.

Фото: приватна архива, Виктор Лазић

• Како бирате следећу дестинацију - да ли Вас води инстинкт, инспирација или истраживање?

- Путовања бирају мене, а не ја њих, баш као и теме о којима пишем. Цео живот читам о различитим земљама и народима. Читање и путовање - то су две стране истог новчића, различити појавни облици истоветног стицања знања. На путовања ме води инстинкт. Често одједном пожелим да одем на одређено место, наизглед без разлога. Никада нисам погрешио пратећи тај инстинкт, напротив, тако сам наилазио на необјашњива чудеса. Наравно, инстинкт, инспирација и истраживање нераскидив су пакет путовања. Читањем сам наталожио знање које је корисно када инстинкт проради, јер скоро о сваком кутку планете барем понешто знам.

• Како путовања утичу на Ваш књижевни израз?

- Путовања јесу мој књижевни израз. Иако је сироче српске књижевности, путопис као жанр пружа невиђене могућности. У њега може све да стане - унутрашњи свет и осећања, чак поезија, описи природе, историјске знаменитости, описи сусрета и доживљаја, психичка стања како моја лична, тако и других људи, чак целих народа, бескрајне асоцијације и аутобиографске реминисенције - од сопственог детињства до маште и привиђења која се на одређеним местима, рецимо лепота природе, разбукта, за све има места у путопису. Невероватно ми је да у Србији није било књижевника који се у потпуности предао путописној форми на сличан начин као што ја то чиним. Већина наших најбољих путописаца то су постајали случајно, када их је живот одвео у неке друге пределе па су одлучили да то и запишу, дакле нису путовали да би писали него су писали зато што су путовали. Затим, путописом су се бавили кратко, нису му посветили цео живот, па чак ни значајан део живота. У опусима, рецимо Црњанског или Андрића, иако је путопис као жанр доживео врхунац, у њиховом свеукупном делу заправо је само једна епизода.

Фото: приватна архива, Виктор Лазић

• Да ли сте се нашли у некој опасној ситуацији током путовања, како сте реаговали?

- Био сам неправедно затворен у Јужној Осетији на десетак дана, у Ираку су на мене пуцали и метак је разбио фар моје ладе. Пљачкали су ме најмање стотинак пута. Стомак сам на путовањима покварио више десетина пута, а било је и озбиљнијих физичких повреда - на Исланду лигамената на нози на једном камењару, у Египту сам истегао кичмене пршљенове, могуће да сам имао и напрслину али нигде није било лекара да то утврди. У једној пустињи сам доживео страшан напад камена у бубрегу, али сам чак и под највећим боловима обилазио археолошке локалитете. Моја путовања увек трају дуго, ретко кад се упућујем ван Србије на мање од месец дана, тако да не чуди што то са собом носи и многе невоље које су некако увек у епицентру медијског интересовања, мада су незгоде заправо процентуално мали део проведеног времена.

• Које место Вам је остало у најлепшем сећању и зашто?

- Не волим суперлативе, а када неко баш инсистира, увек најбоље и најгоре ствари везујем за своју земљу. Нема много смисла упознавати планету, ако не познајемо себе, своје корене, свој народ и државу. Нигде другде на свету ме нису бомбардовали нити претили да ће да ме закољу на правди Бога, као што ми се догодило у Метохији. Али, нигде другде на свету нисам осетио духовност саткану од лепоте као у Дечанима, Грачаници, Манасији и Студеници.

• Ладом Нивом сте прешли пут дуг хиљадама километара од Лондона до Владивостока и од Норвешке до Ирака, како сте дошли до тих идеја и да ли бисте поновили слична путовања? Да ли већ имате наредну руту?

- Руту бих поновио одмах, а вероватно и много дужу и луђу него што сам раније чинио, јер више искуства и знања, као и напреднија технологија, пружају много веће могућности. До идеје сам дошао спонтано - желео сам некуд да идем, нисам имао новца за хотеле, а ако путујем аутом могу да ноћим у колима. Пут се сам наметнуо, то је била у том тренутку једна од ретких безбедних аутомобилских рута без претераних бирократских препрека за улазак аутомобилом. Секси лутка коју сам тад носио са собом, Милева, постала је тв звезда у неким државам и радо бих је поново провозао светом.

Фото: приватна архива, Виктор Лазић

• Како видите улогу писца у савременом друштву?

- Писци су изоштрена народна чула - очи, уши, додир једног народа. Писци су најближа родбина, пријатељи и комшије. Учитељи и лекари душе. Та улога је трајна и непроменљива, подједнако у античком и савременом друштву. Само се разликују медији – да ли ћемо писати на папирусу или читати на екрану и квалитет писца – учитеља и лекара. Помало застрашује што ће се међу писцима већ налазе роботи и вештачка интелигенција. Негде сам прочитао да је вештачка интелигенција боља од природне глупости, и са тим се слажем. Тужно је што модерни програми већ сада пишу боље него већина књижевника, али то не говори лоше о програмима, већ о нашим писцима. Професор Михаило Пантић ми је рекао: „Викторе, вештачка интелигенција барем зна правопис“.

Фото: приватна архива, Виктор Лазић

• Шта Вас покреће да наставите да пишете и истражујете свет?

- Знатижеља да научим и искусим нешто ново, уз веровање да то што радим има смисао зато што ће бити подељено са другима. Никада не путујем сам, са мном је цела моја земља и сви моји читаоци. Људе и пределе које срећем овековечујем – свестан сам да би многе значајне приче и историјски подаци били заувек изгубљени да се нисам, често случајно, нашао на правом месту у право време и записао шта сазнајем и посматрам.

Усред суданске пустиње, пред великим каменом изниклим из песка, осетих носталгију за домом. Почеше да ми навиру стихови, па записах:

Под каменом нађох – Србију.

„Откуд ти ту, земљо моја родна?

„Дошла сам с тобом,

на твојим леђима,

у твојим очима.

Не путујеш ти, верни мој сине,

Путујем ја, твоја Србија.”

Фото: приватна архива, Виктор Лазић

• Можете ли нам рећи нешто више о својој новој књизи путописа, "Добре душе Судана" - како је настала идеја, који су главни мотиви и поруке које желите да пренесете читаоцима? 

- Прешао сам осам хиљада километара од крајњег севера до крајњег југа Судана и заволео суданску пустињу и те поносне, храбре и честите људе који су ме научили шта значи гостопримство. Четири и по хиљаде година бурне прошлости о којима свет мало зна приближили су ми добродушни Суданци, који у мојој души и данас светле као звезде над широком бескрајном пустињом.

Књига је настала у даху, на почетку новог грађанског рата који је раселио већину Суданаца, као захвалност људима које сам тамо срео и које сматрам најбољим људима на планети, али и као одраз дивљења културном благу којем нема премца. Од мог путовања Суданом прошло је осам година, па ипак чини ми се као да ту земљу никада нисам напустио. Сада је у пустињи расуто 20 милиона избеглица и 3 милиона неухрањене деце, док су све школе и већина болница затворени већ две године. У Судану се тренутно одиграва једна од највећих трагедија на планети после Другог светског рата.

Професор др Дарко Танасковић, оријентални филолог, исламолог и дипломата, човек неспорне стручности, мој узор, моје суданске доживљаје и описе је упоредио са путописима Растка Петровића и Зуке Џумхура. Нисам сигуран колико сам заслужио такве похвале, али сасвим сигурно су их заслужили моји Суданци – људи чије судбине описујем, као и изванредна историја њихове земље која је у више наврата били центар светске цивилизације.

***

„Пред нама је цео и сав Судан. Кроз Лазићеве живе описе етапа и постаја на путу кроз Судан добијамо право богатство података о прошлости и садашњости ове велике земље коју историја није миловала… Сваки писац зна колико је важно, а нимало лако, пронаћи примерен и речит наслов свом делу. Виктор Лазић је у том погледу постигао пун погодак. Ортаклук добрих душа и сјајног путописца представља најскладнију коауторску синергију“, написао је у рецензији књиге Дарко Танасковић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације