ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ, ПЕСНИК: Лубардине боје у сенци гаврана

КАД Вид добије други ритам / За чула то је награда / И над сваком се сликом питам / Што ме призива Лубарда .

Н. Скендерија

Стихови су ово из сонета, насловљеног "Зашто ме зове Лубарда", у ком се песник Драган Лакићевић запитао, а потом себи и читалаштву покушао да одгонетне разлоге који су њега - песника изузетног опуса, најзад сусрели са импозантним сликарским опусом, њему лично најмилијег и наближег, Петра Лубарде.

"Гавран и Лубарда" знаковити је наслов збирке саздане из овог лирског дијалога Лакићевића са сликарем Лубардом, објављене у издању "Партенона" а представљене претпоследњег априлског дана у Вуковој задужбини.

о Није Лубарда први сликар са којим ступате у лирски дијалог, потирући ограде временске, географске, баш као и границе међу уметностима. Он је већ трећи у том низу, после Саве Шумановића и Надежде Петровић, а о овом сте великом тројцу, сваком од њих понаособ, осим својих песничких, објавили и књиге у Српској књижевној задрузи?

- Да, то је свакако тројац можда не највећих али најближих ми, најдражих међу нашим сликарима. Покушао сам поезијом да артикулишем сликарство сликара који су ми блиски, имају мотиве блиске мом сензибилитету.

Књигу о Лубарди објавио сам у СКЗ прву, али сам са њим последњим ступио у песнички дијалог. Иако ми је он најближи, плашио сам се после Саве и Надежде...

о Педесет година свог песничког деловања обележили сте збирком "Жетелица и Шумановић", Сава је први "проговорио" у песничком дијалогу са вама?

- Најпре сам то открио са Шумановићем јер он има велики број зимских пејзажа, са снегом, а снег је моја песничка тема. Дакле, почео сам да пишем ту збирку, махом сонета, пре свега због његовог и мог снега.

Покушао сам најпре да се бавим белином Саве Шумановића и нијансама беле боје које он има - замислите, нијансе беле боје! Погледао сам све његове слике доступне ми било у музејима, било у монографијама, на репродукцијама. И Сава ми се тако на посебан начин отворио: бела боја - снег - смрт, при чему као да та бела боја слути његову смрт у лето, на сунцу, јер Сава је убијен у августу...

о Уследила је збирка настала кроз сличан дијалог са Надеждом Петровић. Како њу доживљавате?

- Почео сам да откривам Надежду, о којој сам ишчитао све што сам могао, радећи на књизи о њој са професором Милом Ломпаром. Из тога се изнедрила моја књига "Боје у ватри - мали каталог слика Надежде Петровић".

Надежда је сликарско чудо друге врсте, у односу на Саву и Лубарду, сликарка која приповеда и пева исто онолико колико говори и бојама.

о "Сликарева реч", како ју је назвао Васко Попа говорећи о спрези између песништва и сликарства, Петра Лубарде изашла је из вас тек сада, више од пола века од смрти сликара - вама најдражег?

- Са Петром Лубардом имам сасвим посебан однос од раног детињства. Као основац сам у очевој библиотеци у Колашину открио књигу "Његошев албум", објављену на Цетињу 1951. о стогодишњици смрти Његоша, која је поред Милуновићевих, садржала петнаестак или више репродукција слика из Лубардине раније фазе, махом пејзажа. Није још био ступио у апстрактну фазу када су његовим сликама преовладале боје сунца, светлости, неба и метафизичке димензије. Били су тамо призори Његуша, пута ка Котору, цетињске капеле..., и толико сам се тих слика нагледао да ми се чинило да сам тамо био, боравио, да сам у том свету живео.

Н. Скендерија

Од тог "Његошевог албума" ја сматрам Његоша и Лубарду веома блиским као да је то један исти - један слика а други пева. То је више због поднебља, због Ловћена и због неба, него због Цетиња за које обојицу везујемо, где се Лубарда родио а Његош столовао.

о Да ли су слике које опевате, (о) којима певате или са којима се натпевавате, оне које су вам најдраже као посматрачу?

- Највише сам волео Лубардине апстрактне слике, "Гуслара" посебно, пошто сам истраживач народне књижевности "Гуслар" ми је био веома близак. У збирци је Лубардин Његош, па Лубардина Луча Микрокозма, како Лубарда ликовно тумачи "Лучу", имам "Борбу коња", слику изван Косовског боја која се не може искључити из Косовског боја, затим "На кућу ти гавран пао", изузетна слика са гавраном у небу - а у том небу да ли су облаци, да ли је челик, да ли је море, то се тек закључује...

Од свих његових мотива сам изабрао да се фокусирам на два боја - један је онај на Вучјем долу, који је на Лубардином платну ближи фигуративном сликарству, други је Косовски бој који код Лубарде постоји у неколико варијанти, слика међу којима је свака боља од претходне.

о Постоје и "Скице Косовског боја", у вашој збирци баш као и у Лубардином опусу?

- Да, оставио је и низ скица "Косовског боја" које сам такође покушао да артикулишем, направивши низ кратких песничких скица, епиграма од по једне строфе које се тако и зову - "Скице Косвског боја". Хтео сам да видим шта то раде боје у том боју, да покажем како је то у ствари призор сукоба боја, а не сукоба људи, вера и нација како Косовски бој тумачимо. Које то боје одиста постоје и које су познате, а које боје Петра Лубарде не постоје али се нама чини да их видимо. То је особина великог сликара и особина песника, који покушава да те боје пронађе, артикулише, схвати и упосли, тако да песничке слике буду аналогне ликовним сликама, а да боје из поезије буду одбљесак боја са сликарског платна.

То радити са Косовским бојем било је велико задовољство, јер то је једна од најлепших и највећих слика о којој је писано много, и то из пера наших највећих историчара уметности, а понајбоље је о њој писао Лазар Трифуновић. И они су ме поучили, они су ми дали неке информације које би могле покренути моју песничку имагинацију.

Фото Д. Миловановић

о Мотив гаврана нашао се и у наслову збирке?

- Симболика гаврана је вишеслојна и вишезначна. То почиње са мотивима српске епске позије у којој гавран има своју добро нам знану, специфичну улогу, затим - гавран је митска птица која је била блиска и Његошу и Лубарди, а најупечатљивија слика гаврана је та из слике-песме "На кућу ти гавран пао", на којој су боје Петра Лубарде у сенци гаврана. Гавран је сродан са једном од последњих слика Лубарде, "Сумрак Ловћена". После толике светлости која је освојила његова платна и његове боје, где све бљешти од сунца и сјаја, долази слика "Сумрак Ловћена" која много говори, не само на културнополитичком, него и на метафизичком плану који је био близак овом великом сликару.

Јер Петар Лубарда је био сликар несреће. Он је ту несрећу познавао и у својим раним фазама, у сликама закланог јагњета, логорским сликама, а онда је негде наслутио и српску националну несрећу која је долазила са новим временима, у којима су се поништавале традиција, култура и разне вредности нашега духа, а чији је он био сведок.

о Коју од двеју уметности, будући да је она друга свакако универзалнија јер није омеђена речима и језиком, лично сматрате супериорнијом - сликање речима или бојама?

- Нешто више знам о поезији и књижевности него о сликарству, сликарство напросто волим. Ипак, уверен сам да се те две уметности негде спајају, као да су једна иста, само једну гледамо једним а другу другим видом. Мислим да се могу прожимати, чак да се не могу раздвојити - или се то мени чини јер сам ја покушао да песничким средствима дочарам, артикулишем и преведем у језик поезију поезију из Лубардиних или Надеждиних или Шумановићевих слика.

У сваком случају, ја о Петру Лубарди знам тако мало... Али и "за песму треба тако мало".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације