МИСТЕРИЈА ДИРИГЕНТСКЕ ПАЛИЦЕ МОКРАЊЦА: Израђена је у Немачкој 1903. године, а ово је прича о томе како се све десило

ПОСЛЕ више од 120 година диригентска палица Стевана Мокрањца стигла у његов родни Неготин. На изложби "Мокрањцу на дар" Музеј Крајине изложио поклоне које је славни композитор добио за живота.

Фото: С.М.Јовановић

Међу бројним поклонима које је Стеван Стојановић Мокрањац добијао током свог живота, један предмет је ове године изазвао посебну пажњу публике - диригентска палица израђена у Немачкој око 1903. године, први пут представљена јавности у оквиру изложбе „Мокрањцу на дар“ у Музеју Крајине, на 59. „Мокрањчевим данима“.

Палица је израђена од ебонизованог дрвета, дужине 36 центиметара, са трупом благо конусног облика, глачане површине и сребрним оквирима у средишњем делу и на крајевима. Орнаменти флоралног порекла, највероватније ловоровог лишћа, у комбинацији са декоративним линијама, украшавају врх и дршку, завршавајући се минијатурном лиром. Централни сребрни прстен носи гравирану посвету: „За 50. годишњицу Београдског певачког друштва и у спомен на берлинску певачку турнеју. Посветио Зигфрид Каро 1853 – 1903“. На њој се јасно виде жиг „сребро 800“ и ознаке немачке контроле.

Мокрањчева диригентска палица у Неготин је стигла захваљујући њеној власници др Гордани Поповић, почасној грађанки општине Неготин, изасланику Аустрије у Бриселу, где при Европској комисији води значајне пројекте, а која ју је купила на аукцији у Немачкој.

– Мислим да свако од нас, ако носи љубав из сопствене породице и ако у себи има темељ поштовања према свом народу и култури, шири ту љубав и кроз очување традиције и уметности. Таква је Гордана Поповић, која је ову палицу сачувала и учинила доступном јавности. Зато смо одлучили да изложбу обликујемо као причу не само о овом драгоценом предмету, већ и о свим поклонима које је Мокрањац добијао током живота – каже Весна Станковић, директорка Музеја Крајине.

Фото: С.М.Јовановић

Изложба „Мокрањцу на дар“ Музеја Крајине, коју ауторски потписују Сања Радосављевић, кустос педагог, Ивица Трајковић, документариста саветник и Весна Станковић, директорка Музеја, отвара поглед на даривање као културну и друштвену праксу, посматрану кроз биографију и дело Стевана Стојановића Мокрањца, једног од стубова српске музичке традиције. Највећи део изложених експоната припада сталној поставци Мокрањчеве родне куће,

– Определили смо се за један интимнији сегмент његовог живота, за дарове које је примио. Сваки од њих има своју причу: ко га је даровао, у ком тренутку је настао, али и какве је односе Мокрањац градио са својим савременицима. Они чувају дух времена и топлину веза које је неговао – истакла је Сања Радосављевић, кустос педагог.

У галерији Мокрањчеве родне куће изложен је и сточић са инкрустацијом од седефа, дар султана Абдул Хамида Другог, који је Мокрањцу уручен у Цариграду 1895. када је премијерно извео са својим хором султанову химну “Хамидију” у вишегласној хорској обради, па на његов захтев и српску “Боже правде” .

Фото: С.М.Јовановић

Ту су и дарови које је добио 1909. поводом 25 година његовог уметничког рада: Лира са сребрним жицама, траке са уручених венаца, ваза од мајолике. Изложена је и Кула светиља, израђена у радионици чешког вајара и дрворесца Јарослава Крејчика – светионик са 11 камених поља  на којима су исписани називи Мокрачевих композиција, са лантерном  на којој пише: Београдско певачко друштво.

–У Музеју смо свесни да кроз рад на Мокрањцу истовремено чувамо једно велико културно добро и да градимо континуитет у представљању његовог живота и дела. Зато нам је било важно да овом изложбом укажемо на поклоне као трајно сведочанство о уметнику и његовом времену – каже  Ивица Трајковић, документариста саветник Музеја Крајине.

Foto: Фото: С.М.Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

Изложена је и икона Светог Николе, рад Уроша Предића коју је славни сликар 1898. поклонио својој синовици Марији Мици и њеном супругу као венчани дар, албум са честиткама поводом венчања, портрети Стевана и Мице, које је Предић насликао 1912.

-Када данас гледамо та сведочанства, диригентску палицу, лиру, кулу светиљу, икону Светог Николе и многе друге предмете, ми не гледамо само на успомене једног живота. Ми откривамо културу даривања као чин поштовања и начина чувања памћења. Јер када одређени лични предмет временом постане музејски артефакт, онда се интимна успомена претвара у трајно сведочанство једне епохе – каже Сања Радосављевић.

Чувар успомене на Мокрањца

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације