Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: То бисмо морали знати - Драган Лакићевић, "Жетелица и Шумановић", збирка поезије, "Партенон", Београд 2020.

Слађана Илић

11. 08. 2020. у 15:21

Збирка сонета Драгана Лакићевића "Жетелица и Шумановић" састоји се из пет целина - из уводне, аутопоетичке песме "Да ми је да нађем нови ритам неки", од три главне целине - "Жетелица", "Пет топчидерских сонета" и "Сликар снега", док збирку затвара песма Станке Никач "Сонет по Лакићевићу" у ком песникиња из своје перспективе сагледава песнички поступак нареченога аутора.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: То бисмо морали знати - Драган Лакићевић, Жетелица и Шумановић, збирка поезије, Партенон, Београд 2020.

Уводна песма "Да ми је да нађем нови ритам неки" представља сталну потрагу ствараоца за могућностима речи - за њеним новим значењима и звучањем. Трагање за новим ритмом претпоставља и потрагу за новим песничким поступком. Све то, по сматрањима ствараоца, неупитно се ослања на традицију о чему закључујемо и на основу стихова Дучића и Илића, потпуно природно инкорпорираних у Лакићевићеву поезију, као и на основу значајних мотивских сродности с прозним остварењем Иве Андрића "Јелена - жена које нема", као и народне поезије, уочљивих у циклусу "Жетелица".

Тај циклус открива посматрање света из уметничке визуре лирског субјекта. Он, и сам стваралац, високоосетљив, призоре из непосредне стварности смешта у повлашћени простор - у особену духовну галерију. У њој централно место има скулптура "Жетелица". За оне који можда не знају, скулптура "Жетелица" налази се у Београду, у Топчидерском парку. Изливена је 1852. у Бечу и најстарији је и једини сачувани примерак украсне парковске скулптуре Београда из 19. века.

Из сонета који следе увиђамо органску повезаност ствараоца и уметничког дела, као и мистификацију "Жетелице". Она је, баш као и Андрићева Јелена (жена које нема), и нестална и кобна, понекад се спушта из другог света, својевољно долази и одлази, час је блудница у пуној снази/с лепотом која не пролази, а час је, у складу са антиком, али и нашом народном поезијим - некад богиња, а некад вила. Поред тога, она је и романтичарска идеална драга.

Лирски субјект стваралац са особеном песничком осетљивошћу околину прилагођава њеној - централној фигури. На тај начин он сам успоставља особену филозофију скулптуре. И док је Виљем Флусер успостављао филозофију фотографије тако што је оно што је на њој посматрао у контексту онога што је окружује, овде је околина подређена скулптури, она је у њеном контексту. Та филозофија свакако је новина коју доноси ова збирка.

Неки од стихова у оквиру циклуса "Пет топчидерских сонета" спајају "Жетелицу" са циклусом "Шумановић". Они су истовремено и аутопоетички.

На основу њих ми разумемо да је у целокупној поезији Драгана Лакићевића у великој мери присутан и мотив снега и белине, о чему су већ писали реномирани књижевни тумачи. Из те посвећености белини, заправо њеним различитим нијансама и значењима, проистиче и посебно интересовање овог песника за сликарство Саве Шумановића. У циклусу "Шумановић" песник нас попут кустоса зналца води кроз још једну галерију - ону која садржи слике из Савиног шидског периода. Отуда и песме из тог циклуса носе називе по делима овог сликара. Специфичност вођења кроз ту галерију представља чињеница да је песник самог Саву Шумановића ставио у позицију лирског субјекта, а да је притом имао на уму његову трагичну судбину. Отуда, осим што на изузетан начин, сугестивно, обнављамо знања о стваралаштву Саве Шумановића, обнављамо знања и о старом, цикличном, ритуалном злу ендехазије, чија је он био жртва, као и многи Срби након њега, закључно са "Бљеском" и "Олујом".

Ова збирка сонета Драгана Лакићевића, великих естетских домета, чак и ако то можда није била примарна песникова намера, опомиње нас. Велики српски сликар Сава Шумановић није ексхумиран, он нема свој гроб на који бисмо бар могли спустити цвеће. Ми не знамо до краја истину о његовој страшној смрти, а то бисмо морали знати.