НЕ ЖЕЛИМ ДА ПРЕПИСУЈЕМ СНОВЕ: Радови уметника Владимира Лалића испунили цео спрат здања музеја града Београда у Ресавској улици

ОВИХ дана, док у Београду представља поставку "Седименти и сентименти", на читавом спрату Музеја града Београда, у згради у Ресавској 40б, која ће после његове изложбе бити затворена да би се реновирала, у Краљевској академији у Бристолу, два рада Владимира Лалића (1983) у трци су за награду за цртеж.

Фото В. Данилов

За овог још младог уметника, који је прошле године излагао у Сингапуру, претпрошле у Њујорку, а до сада се и неколико пута представио у Паризу, предлог директорке музеја Јелене Медаковић да својим делима испуни импозантан простор некадашње Војне академије, изазвао је запитаност: хоће ли му то поћи за руком? Зебњу је, признаје у разговору за наш лист, одагнао рад на самој поставци, отвореној минулог петка:

- Вероватно је ово један од најбољих и највећих пресека мог стваралаштва, где ће људи моћи мало више да проникну и у сам метод стварања - прича Лалић, који је "седименте" и "сентименте" поделио по различитим просторијама.

У једној је серијал "Изнутра и дубље", већ познат публици и вишеструко награђиван, а бави се слојевима човека у физичком смислу:

- Да бих дошао до неке врсте истине о човеку, продирао сам кроз месо, кости, мишиће... У другој соби су радови у којима се бавим слојевима сећања, приватним, интимним успоменама. За та дела користио сам породичне фотографије, којe се налазе у витринама, од чијих "скенова" сам правио монтаже. Ту је и тепих из моје старе собе. Читава та инсталација имаће и неку југоносталгију.

Поставку чини и друга врста колажа, од цртежа које је цепао, уништавао, да би потом они спојени добијали нова значења:

- У овим делима бавим се слојевима човекове психе, уз елемент политичког и друштвеног.
Засебна просторија посвећена је објектима од плексигласа. У једној готово сценографској поставци, користећи више слојева цртежа од плексигласа, Лалић износи слојевитост драме човековог постојања.

Фото В. Данилов

- Узбуђен сам што ћу први пут радити site specific инсталације - открива уметник.

- У просторијама које су у потпуном мраку, гледаоци ће мобилним телефонима осветљавати цртеже на плексигласима. Тако ће као у неком театру сенки, посетиоци цртати светлошћу.

Постоје и објашњења која говоре о животним ситуацијама уметника током настанка одређених дела:

- После Париза и награда, морао сам да оперишем цисту на мозгу. Опорављајући се, поново сам учио да ходам. У том тренутку нисам био у пуној снази да радим велике формате, али сам у фотошопу и дигитално кренуо да експериментишем. Готово у кревету, као Матис, секао сам и склапао те колаже. Нисам их сувише излагао, само на једној мањој изложби у Београду, јер су били и сувише интимистички.

Фото В. Данилов

Стваралаштво овог аутора често карактеришу као "уметност из стомака":

- Избацујем је из стомака, па не чуди што људи то тако и осећају. Неку своју путању при стварању видим и у томе што ми из хаоса извиру визије, креативност, које потом организујем да бих стварио чисту ликовну мисао. Чак се и мој музички бенд зове "Организовани хаос". Оно што се види на делима долази и из подсвести, жеље да човека не приказујем на фотографски начин, уобичајно, плошно, равно. Верујем да заиста овако некада видимо људе. Кажемо:

"Данас сам се пробудио са две леве ноге", или "Глава ми је већа од тела".

Деформације на његовим радовима су ту да би појачале емоције, тврди уметник:

- И та машта је примордијална. Од памтивека желимо да будемо већи од животиње, већи од самих себе, да имамо крила. То је све игра. Када сам био дете играо сам се потпуно другачије од брата који је сада електроинжењер. Он је играчке растављао и поново састављао, док сам ја спајао делове другачије него што су стајали. То је другачија комуникација са светом и самим собом. У свим мојим радовима најбитнија је интроспекција.

До несвесног дела себе, из кога произлазе креативни садржаји, каже да долази радом:

- Људи можда виде ове радове као нешто снолико, али не желим да преписујем снове, јер је то и даље илустрација, наратив. Моја дела не причају приче. Сан је заокружен, а у овим радовима не постоји почетак и крај.

Своје уметничко биће Лалић је поделио у два сегмента: сликарство и музику (поред бенда "Организовани хаос" наступа и са хором "Вива вокс") где је на сцени, сарађује са много људи.

- Драго ми је када људи кажу за музику коју компонујем да изгледа као оно што цртам, и обрнуто. На изложби у музеју може да се види симбиоза те две ствари. Неке од инсталација биће и визуелне, светлосне, а и имаће запис мог гласа, који прави неку врсту какофоничне композиције.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације