ИНТЕРВЈУ Исидора Минић: Грабећи за каријерама и новцем, удаљили смо се једни од других

Вукица Стругар

17. 01. 2021. у 14:00

У ВАНРЕДНОЈ сезони и између два "затварања" позоришта, Исидора Минић успела је да на матичној сцени Атељеа 212 премијерно одигра две представе ("Дабогда те мајка родила" и "Руска смрт"), и започне пробе треће - комад Флоријана Зелера "Син", у режији Ане Томовић.

ИНТЕРВЈУ Исидора Минић: Грабећи за каријерама и новцем, удаљили смо се једни од других

Фото Ж. Кнежевић

У прошлој, "не поновило се" години, успела је да сними и серије "Преживети Београд", "Пси лају, ветар носи", "Певачицу"... Ипак, тренутно је усредсређена на нови позоришни задатак:

- Средином децембра почели смо пробе представе "Син". Састајали смо се, радили на тексту, седели на сцени онако "раштркани" са маскама. Свако за својим столом, удаљен по неколико метара од колега и редитеља. То је више било загревање, тренутно смо још на празничној паузи.

* Реч је о трилогији ("Отац", "Мајка", "Син"), а сами наслови сугеришу да се ради о породичним односима који су, вероватно, условили и психолошки проблеме?

- "Син" је последња драма у овој трилогији, с темом веома актуелном и код нас и у свету. Прича је, донекле, настала из искуства самог писца. Родитељи тинејџера изненада су се растали. Отац има нову, младу жену и мало дете, а син из претходног брака остаје са мајком. Тешко подноси распад породице и своје сопствене, рањиве године. Наравно, у таквој ситуацији не можете никог осуђивати. Свако је, на неки начин, у праву. И свако може да буде одговоран за настали проблем.

* Ви играте мајку?

- Да, и то је нека уобичајена прича, мајка не може да преболи растанак. Једноставно, дошло је све изненада. Није у стању да схвати зашто се породица растурила. Осећа бол и муку, брине се о детету, али очигледно не уме с тим да се избори и помогне му. Отац, пак, иде за новим животом. Пронашао је своју срећу. Осећа можда кривицу јер је желео да живи. Очигледно сада улазим у фазу зрелијих улога. И у том смислу ми је изазовно, мада у комаду доминирају, пре свега, отац и дете. Наравно, мајка има своју улогу, јер свако је крив и одговоран за оно шта ће се детету десити. Иначе, и у "Петријином венцу" играла сам мајку, односно свекрву.

* У "Руској смрти" били сте сестра. Два су сасвим различита комада, али је суштина иста: породица је та која нас у много чему одређује?

- Наше време суманутим темпом кренуло је да нас "отупљује" технолошким успесима, отуђује и осамљује, чак и у оквиру породице. Грабећи за каријерама, новцем, а "омађијани" техничким могућностима - седимо свако у својој соби, у истој кући, ментално удаљени једни од других. Има и оних људи којима је све ово пребрзо, не умеју да се снађу. Човек је, пре свега, социјално и духовно биће и има потребу за непосредном комуникацијом, блискошћу, правим вредностима. О томе је реч и у "Руској смрти".

* Па и ви, лично, имате потребу да се склоните из гужве, у природу. Радо боравите у Гроцкој?

- Ја сам можда одгајана на специфичан начин и у специфичној породици. Наша интересовања увек су била окренута нечем другом. Као уметници, имамо потребу да се "хранимо" другачијим стварима. Није чудо што нисам љубитељ технике, ни тог ужурбаног, "лакташког" живота. Волим природу, волим да путујем. То ме испуњава и чини срећном. Богата јесам, али на нематеријални начин... И Атеље се окренуо комадима који упућују да човек треба да погледа оног до себе и усресреди се на породицу. Људи нам, просто, промичу, а онда буде касно кад уочимо проблем.

Фото Ж. Кнежевић

* Претходна година украла нам је свима добар део живота?

- Пре свега, криво ми је што не можемо да радимо, да се слободно бавимо својим послом. Не знамо да ли ће и у будућности бити сличних ситуација. Изненада схватите колико лако можете да останете без посла, свог животног опредељења. И онда почнете да мислите шта бих ја сад и од чега да живим.

* Јесте ли помишљали на неко алтернативно занимање?

- Одавно о томе размишљам. Овде живот није једноставан. Стално крећете из почетка, стално се неком доказујете. Још кад дође овако нешто. Да имам неко друго решење, ја бих се већ тиме бавила. Иначе, све што радим мимо мог посла неке су уобичајене домаћинске ствари: кувам, чистим, правим зимницу, обрађујем баштицу. Наравно, немам ни способности ни амбиције да као неке моје колеге од тога правим бизнис. Мада, ко зна? Можда би мој врхунац био да имам тезгу на Каленић пијаци и продајем шљиве које ми пропадају, јер не знам шта ћу с њима.

* Иза вас су бројна признања, међу којима и три Стеријине награде, али и дуговечне представе, попут "Егзибиционисте", који је 18 година на сцени?

- Аутор комада је недавно преминули Душан Јовановић, али га је потписао псеудонимом. Свашта се ту поклопило. Фантастичан текст и специфична режија Милана Караџића - Јовановић је свог "Егзибиционисту" у Словенији режирао као тешку драму, а Милан као шармантну психодраму. И, наравно, подела у којој су Бранимир Брстина, Војислав Брајовић, Дара Џокић, Владислав Михајловић (у почетку је играо Андрија Милошевић) и ја. Вероватно све заједно утиче да публика воли представу, али волимо је и ми. Додуше, није ово једина моја представа која дуго траје. Играла сам "Говорну ману" све док драги Пеца Ејдус није преминуо, такође неких 18 година. "Скакавци" су на репертоару ЈДП остали петнаестак година и скинути су пред пуном салом. Била је то огромна подела, с пуно гостујућих глумаца и пензионера. Вероватно је "вукла" много хонорара. Па и "Анђелу" у Звездара театру одиграли смо више од 250 пута. Волим да их играм, нисам од оних који кажу "ајде, доста, смучило ми се". Уз награде, то су моји највећи успеси - кад представа дуго траје.

* У априлу су четири деценије од смрти ваше мајке, велике глумице Неде Спасојевић. Имала је само 40, а оставила много тога за памћење. Хоће ли се нечим обележити њена годишњица?

- Ја ћу је, обележити, то је сигурно. Да ли ће друштво, не знам, нити ћу на томе инсистирати. Она живи кроз мене, кроз публику која је памти и дела која је оставила. Била је једна лепа изложба о њој у Музеју позоришне уметности Србије пре неколико година и на томе сам им захвална. То је први пут, после смрти, да је се неко у позоришном свету сетио... Колико знам из прича и неких њених поступака, била је врло скромна особа која је живела за уметност. Волела је позориште. Нису јој биле важне награде, а неке је и одбила.

* Говорила је да воли филм, али да се у позоришту осећа сигурније. Важи ли то и за вас?

- Исто могу да кажем за себе и своју каријеру. Волим и веома су ми примамљива снимања, али ми треба времена да се прилагодим. С друге стране, после толико година у позоришту осећам неку стаменост и сигурност. Наравно, увек постоји доза сумње. Али, на неки начин, театар имам "у ногама".

БРАНКОВ ШАРМ

* СА РАДОШЋУ играте и за најмлађу публику?

- Волим да играм за децу, нарочито у "Пужу". То је специфично позориште, уметничка породица која изгара да од малих ногу васпита децу да долазе, а кроз њега се и науче нечему за шта родитељи код куће немају времена. У "Пужу" су услови скучени и онда машта мора да ради свашта. Имате слободу да чините све што не можете за одрасле. Оно што би се сматрало шмиром и претеривањем, тамо сте у прилици да испољите. Док је Бранко ту, биће тог шарма. Штета што неко није наследио тај стил.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
АЛАРМАНТНО! ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА: Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности

АЛАРМАНТНО! "ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА": Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности

У ИЗВЕШТАЈУ о цивилној и војној спремности Европе, који је објављен у среду, наводи се како би становници Европске уније требало да прикупе залихе неопходних потрепштина у случају избијања рата или неке друге велике опасности, пише "Њузвик".

04. 11. 2024. у 16:15

Коментари (0)

Цедевита подржава клинЦЕ креативЦЕ: Деца из СОС Дечјег села Србија освојили јавност уметничким делима у склопу кампање Буди ТУ. Буди ЦЕ.