ФИЛМСКА КРИТИКА - Крај америчког сна: "Кум Марија Пуза, кода: смрт Мајкла Корлеонеа", Френсис Форд Копола

Своју критику недавне њујоршке премијере прерађене верзије "Кума III" под необичним насловом "Кум Марија Пуза, кода: смрт Мајкла Корлеонеа" Френсиса Форда Кополе, филмски критичар "Њујоркера" Ричард Броди започиње српском пословицом "Беспослен поп јариће крсти"(!).

Фото: З. Јовановић

У свом тексту од 9. децембра 2020, Броди даље пише: "Копола је исто то учинио прошле године са својом 'Апокалипсом данас', али је ефекат овде много јачи. Иако се веома мало разликује од прве верзије, сада су утисци повољнији захваљујући новој генерацији филмских критичара, која, за разлику од оне из 1990, данас хвали овај филм као ремек-дело, откривајући оно што смо, у ствари, већ знали." У наставку, Броди противречи површном утиску који би могла да изазове цитирана српска пословица. Не ради се, дакле, о узалудном послу, упозорава Броди, већ напротив, о промишљеном поступку Кополе, који сада даје много адекватније тумачење. Додао бих овоме још нешто: не само најпознатије филмске трилогије у историји филма - него и целог свог дела.

У триптихону "Кума", али и у "Апокалипси данас", као и у доминантном делу "Прислушкивања", Копола метафорички говори о истом: о пропасти "америчког сна", највеће вредности у историји САД, која је некад била и свеопшта нада. То рушење постало је, временом, велики оквир Кополиног дела и његова главна тема. Овај грандиозни сан завршава се данас призорима масовног насиља, лажи и преваре којима готово свакодневно сведочимо и који више не могу да нас изненаде, шта год да се тамо деси. Али Кополино оруђе није реч (као код Чомског) него покретна слика, са својом философијом и естетиком, својим унутрашњим говором и нарочито полифоном монтажом, чији је најбољи пример управо завршна секвенца из филма "Кум III", коју је мајстор одлучио да побољша и тиме јасније "поентира" своју велику метафору.

Тих завршних 18 или 20 минута последњег наставка саге о "Куму" представља рекапитулацију целе трилогије, у ствари целе Кополине поетике покретне слике. To je "филм-у-филму", музичко-визуелна форма, у овом случају Маскањијева "Кавалерија рустикана", у којој дебитује син Мајкла Корлеонеа, одступајући од очевог зла и одајући се уметности. Опера, тако драга сваком Италијану, садржи зрно стварности по коме је цео један правац некад назван "веризам" и саопштава нам сву трагедију Кума. То је постојање Сатане на земљи. Страшни фатум Вита, Мајкла, па и најмлађих Корлеонеа очајно је сапет у моћ судбине, како се и зове једна друга, Вердијева опера. Кополина "кода" је полифони завршетак целе параболе која се плете у лајтмотивском ткању монтажних парчади од самог почетка филма. Свуда је посејано Ејзенштејново семе. Тако се већ у првом "Куму" појављује његов главни принцип у монтажи трију паралелних радњи везаних за крштење и убиство. Паралелизам призора крштења у цркви и низа мафијашких убистава у директној је вези са теоријом и праксом интелектуалне монтаже Сергеја Ејзенштејна, исто као што Копола не бежи од директних веза са умећем Акире Куросаве, кога је такође сматрао својим учитељем.

Ово финале директно упућује на лајтмотиве крштења и злочина тако што Копола комбинује васкршње извођење "Кавалерије" са низом убистава и завршава покушајем убиства самог Мајкла. "Убица промаши и уместо Мајкла погоди његову кћер. У дирљивој инверзији 'Пијете', Мајкл грли беживотно тело своје кћери на степеницама опере у Палерму а његов нечујни и болни крик је један од најдирљивијих момената у историји филма. Уместо да прихвати мит о искупљујућем насиљу (веза са уводном секвенцом овог филма, Б. З.) Мајкл Корлеоне пада у свет сумрака, пати у самоћи и умире као старац", пише Џолион Мичел. Кополина симфонија зла садржи се тако цела у завршном ставу раскошне музичко-драмске форме изграђене на принципима полифоније: једно филмско ремек-дело.

Кополина главна тема, а то је "пропаст америчког сна", чита се сада у новом светлу. Крај владавине народа, једнаких прилика и слободног тржишта заједно падају под ударима олигархије, тј. "дубоке државе" или отуђене силе, оличене у мафији ("Кум I и II"); сумрак америчке војске ("Апокалипса данас") је у ликовима полуделих "златних дечака" Пентагона, пуковника Курца и "бесног пса" Килгора; пад католичког морала и традиционалне породице сав је у паралелним сценама убиства папе, ватиканских банкара и Мајкловог најмилијег детета ("Кум III"). Ако се руше демократија, војска, црква и породица онда више ништа не остаје од "америчког сна". Сва четири велика Кополина конструкта филмски потичу од Сергеја Ејзенштејна, али их готово свакодневно, нарочито у нашем времену, потврђује стварност. Тако се Френсис Форд Копола јавља као велики друштвени мислилац и аутор задивљујуће моћи, прави, посвећени хришћанин, кадар да се ухвати укоштац са Антихристом свог доба. Ток ове борбе пратили смо из филма у филм и тек сада је постајемо потпуно свесни. Не крсти Копола јариће него довршава једну велику мисао, која га не оставља на миру.

Препоручујемо

Култура

0 2

ФИЛМСКА КРИТИКА: Није нам крива само корона; 55. Фестивал глумачких остварења у Нишу

20. 10. 2020. у 19:11

Култура

0 0

ФИЛМСКА КРИТИКА - ФЕСТИВАЛ ЕВРОПСКОГ ФИЛМА НА ПАЛИЋУ: Истинска победа филма

16. 09. 2020. у 17:45

Култура

1 1

ДОМИНАЦИЈА ТВ СЕРИЈА: Пет најбољих домаћих остварења у 2020. години у производњи покретних слика

05. 01. 2021. у 17:29

Култура

2 6

ТВ КРИТИКА: Како настаје злочин; серија "Кости", аутор Никола Пејаковић, "Босонога", РТС 1, 2020.

13. 12. 2020. у 10:39

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације