МОЈИ ДРУГОВИ - СИРОЧИЋИ ИЗ ГЛИНЕ: У Храму рођења Пресвете Богородице, 1941. побијено је, на најсуровије начине, више од 2.000 српских душа

БИЛИ су дошљаци у Пулу, а међу најбољим ученицима у разреду; били су најмирнији, дисциплиновани, наставници су хвалили њихово понашање.

Фото В. Н.

Били су и - најстарији, две-три године старији од нас, домаћих. Они су били смештени у Ђачком дому именом "Владимир Гортан", у великој згради, међу највећим у граду. Били су редовни и пажљиви на часовима, записивали у свеске важна места из предавања. Нису дизали "два прста" како би их наставник прозвао да одговарају, чекали су да буду прозвани. Било их је четворица. Са једним од њих седео сам у истој клупи. Био је крупнији и виши од мене, а миран и ћутљив. Звао се Божо Бишкуповић. Ништа више о њему нисам знао - осим да је "из Ђачког дома". И да не зна ко је - Владимир Гортан. Ја сам тек - натуцао, према причи мог оца.

Божу бих понекад позвао да дође код мене, да проба пасуљ који је моја мајка знала добро и укусно да скува - да полижеш прсте. Ни у разреду, а нити док заједно кусамо пасуљ из дубоког тањира, нисам Божу упитао:

"Како је доспео у Пулу? Зашто живи у Ђачком дому?" И како им је - тамо. Јер, са Божом су још тројица из нашег разреда становали у Дому. Свима сам запамтио имена, ликове - могао бих да потанко опишем изглед свакога понаособ. Били су то већ поодрасли гимназијалци, из првог, другог... разреда, тада завршних година гимназијског школовања. Кад би одговарали, устајали су и пред собом размицали клупе, високи и крупни: Вукша Душан, већ украшен црним брчићима; Стево Тринајстић, највиши и - најмирнији. Смешкао се док одговара и прстима "затезао" усне, као сељанчица на пијаци. Никола Џакула, виткији и мршавији од осталих, а најбољи ученик у разреду, ниси могао да га укебаш да неко од питања "за данас" не зна. Он није одговарао на задато питање, већ је - тумачио и - сам држао предавање. Мој друг из клупе, Божо Бишкуповић, сасвим је тихо и одмерено одговарао на питање, као да се нећка, или да му баш и није до одговора.

Увече, на Ђардинима, на популарном пулском шеталишту, није их било међу нама. Чак ни у биоскопу, "Београд", "Партизан", "Загреб", куда смо одлазили пре Ђардина. Као да мојих другова из разреда - од првог, па до велике матуре - нигде и није било, осим у школи. Настава, пропитивања, завршетак школске године,ето, и матурски испит стиже брже-боље, једноставно пролетеле године. Божо и ја корицом хлеба чистимо дубоки тањир и хвалимо мајчин пасуљ.

Затим смо се - разишли. Велика матура је станица растанка, као она римска Stazione Termini, и данас препуна растанака, налик онима из филма Виторија де Сике. Свако од нас матураната из четвртог разреда пулске гимназије, именом "Бранко Семелић", одјурио је с куферчетом у руци на студиј: Загреб, Ријека, Београд. Неки су, једноставно, нестали, као у земљу пропали. Растурило се "друштво" из "хрватског одељења" гимназије, куд који - мили моји. Чак сам и другаре из "талијанског одељења" затекао у Београду, Come va?

А, заправо, ни после четири године заједничког школовања, у истом разреду, чак и у истој клупи, ја нисам сазнао ко су ти момци, сви добри ученици, старији од мене, мирни и тихи, који никада о себи нису говорили. Такође, ни наставници: ни директор школе, професор филозофије, Маријан Ружић, ни наша разредна, Љубица Ивезић Филипић, професорица хрватског језика, занета својим послом, покретач школског часописа "Истарски борац", где су први моји "састави" објављени. Нико ни да зуцне о четворици из Дома "Владимир Гортан", па ни моја мајка, која се редовно распитивала "Када ће Божа да дође, биће у петак пасуља".

Тишина. Тајац. А моја мајка је понешто - знала. Као што је са комшиницом Агицом, удатом Агбаба, шапатом разговарала "о војводи Вуку", Агичином оцу, "ено споменик његов, видео си, код тетка-Зоре, на Обилићевом венцу".

Тако су прошле четири године заједничког школовања, тако смо се и растали, а очекиван одговор ко су Божа, Никола, Стеван, Душан - није стигао. Могуће, нисам ни радозналије покушавао да сазнам ко су ти момци, моји школски другови, вредни и добри ученици, а ћутљиви када сам очекивао да кажу нешто и о себи.

Затим је током првог нашег послематурског сусрета, о годишњици матуре, све пукло и на чистац изашло. Или смо сада ми постали озбиљнији, дорасли тежим питањима и још тежим одговорима. Говорили смо о њиховом Дому и имену Владимира Гортана, истарског младића кога је Мусолини стрељао због, биће, патриотског геста... добро смо научили тужну причу о томе како је Владе Гортан на рубу увале Бјанко стрељан пуцњима у леђа, у рану зору, тамо негде, 1929. године... Али, нисмо научили причу, нити на време сазнали шта се то догодило нашим другарима из разреда? Од Гортана до њих стајао је само - један корак: трагична судбина стрељања, у леђа или у груди... Исход трагичан и болан. Ни да питаш, ни да чујеш: тек - дорастеш одговору.

Моји су другови из разреда, 1954-1958, у пулској Гимназији били деца чији су родитељи побијени у масовним покољима у цркви и на другим стратиштима у Глини, између маја и августа, одмах почетком рата "код нас", 1941. У Храму рођења Пресвете Богородице побијено је тада, на најсуровије смишљане начине - преко 2.000 српских душа, чељади од младих година до немоћних стараца.

Били су, неким чудом, моји другари из Гимназије, одведени, у трећој, четвртој години, на старање у какву доброчинитељску загребачку породицу, или су рат преживели скривени у забитима поткозарских села... Спасавани са списка Дане Будисављевић, или...

Тек, било је потребно да одрастемо, па да истини погледамо у очи! Да се растанемо и да се само повремено, једном годишње опет саберемо на матурској вечери, у италијанском "Цирколд", или на "Рибарској колиби", у Дому Морнарице, у сеоској гостиони у Лижњану...

Са прикаченом и смешном лептир-машном. Било је потребно да заборавимо на године школовања, па да се тек касније сетимо пропуштеног или прећутаног. Нереченог или - недореченог, заправо: сакриваног, као када главу окренемо устрану, па нећемо да видимо оно што и није за - гледање. Ни наставници, ни ми сами, а нити они чији је живот висио о концу и који су као нејач чудом наставили да живе, нисмо хтели, или могли, ни покушали да скриваној истини погледамо у очи.

Ових дана, док се Банија тресе и док старе цркве руши земљотрес, поново слушам о Глини:

Аугустинчићев споменик у помен пострадалима из цркава и покоља из 1941. одавно је у налету нових твораца неовисне Хрватске - порушен, разорен. И, цинизму никад краја:

"Хрватски дом" никао у Глини, на месту злочина у цркви, сада подрхтава, може бити од јаука и последњих вапаја некоћ побијених. Као што памтим имена мојих другова из разреда, и не заборављам ни Божу, ни Душана, ни Стевана, Николу, сада поново у памћењу назирем имена Мирка Пука, Вјекослава Макса Лубурића, барјактаре злочина у Глини...

Прекланог свештеника Богдана Опачића и јединог преживелог - ваљда је Бог хтео да злодело не победи: белу сен Љубе Једнака, чудом васкрслог на гомили побијених.

Након више година, неочекивано и "кад му вријеме није", набасах на једнога из разреда, "ученик из Глине": био је то Душан Вукша, већ правник, судија у Загребу. Осим уобичајеног питања "Како си, Душане? Шта радиш овде?" ништа друго, ни очекивано нисам запитао. Све ми је постало јасно. До синоћних ТВ извештаја и драматичних призора из Глине и са Баније, када су поново наврла питања на која ни данас немам одговора. А тражио сам га, ево: свих 60 година.

Не дочекавши ваљани одговор, доживео сам, међутим, да се појави још једно безодговорно питање: одакле сада Бановина, тамо где је одувек била - БАНИЈА?

Аутор је професор у пензији

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације