ШЕСТОРКА КОЈА ЈЕ МЕЊАЛА УМЕТНОСТ: Како је Галерија СКЦ постала центар нове авангарде и ишла у корак са сличним покретима у свету

ЋЕБЕ, застава, радио-апарат, еполете, писма, "облаци", чак и једна девојка, заменили су традиционалне ликовне експонате на једној од првих изложби одржаној у Ликовној галерији СКЦ-а, чији је уредник била Дуња Блажевић.

Побеснела крава, акција Решина Туцића

Само неколико месеци по отварању, од 22. до 30. јуна 1971. године, поставка "Дрангуларијум", започела је револуцију у схватању улоге уметника и његовог дела у друштву, али и отворила питања суштине и сврхе уметничког дела, као и начина стваралачког изражавања.

Из данашње перспективе, јасно је да се из дрангулија и дрангулијица на овим просторима изродила концептуална уметност, која ће обележити последње три деценије 20. века, а њен утицај сеже до данашњих дана.

- Овој изложби претходили су многобројни разговори и састанци на којима су се претресала питања положаја младог уметника, његовог образовања, његових будућих перспектива у уметничком животу и слично и у једном истовремено дефетистичком и еуфоричном расположењу дошло се до следећег предлога који је умногоме подсећао на идеју изложбе "Аморе мио", организоване од стране Ахила Бонита Оливе у Молетепуцијану 1970: није се желело да позвани уметници изложе своје редовне сликарске скулпторске или графичке радове, дакле оно што су приказивали на групним и самосталним изложбама, него се уместо тога предлаже да изаберу било који извануметнички предмет који за свакога од њих из сасвим личних разлога представља знак неког става, неког сећања или неке могуће поруке - објаснио је професор Јеша Денегри (који је уз Биљану Томић и Бојану Пејић, био кустос изложбе), у тексту који је, у Музеју савремене уметности, деценију и више потом, пратио изложбу "Нова уметност у Србији, поједници групе, појаве, 1970-1980".

ЛИЧНЕ ствари су у СКЦ-у представли Марина Абрамовић, Јосиф Алебић, Бојан Бем, Радомир Дамјановић Дамњан, Бора Иљовски, Стеван Кнежевић, Стојан Ковачевић Гранде, Слободан Миливојевић Ера, Милија Нешић, Душан Оташевић, Неша Париповић, Зоран Поповић, Радомир Рељић, Халил Тиквеша, Драгољуб Раша Тодосијевић и Гергељ Урком. Према једним изворма централна личност - предлагач овог пројекта био је Зоран Поповић, док неки други тврде да је идеја потекла од Раше Тодосијевића, који је предложио назив, дизајнирао каталог и на поставци изложио своју тадашњу, а и садашњу животну сапутницу Маринелу Кожељ. Био је то први tableau-vivant у нашој уметности.

- У ондашњој Југославији постојале су четири алтернативне сцене: Трибина младих у Новом Саду, СКЦ у Београду, Студентски центар и Галерија проширених медија у Загребу и љубљански ШКУЦ - присетио се Тодосијевић у недавном разговору за наш лист. - То су биле маргиналне сцене које нико није шљивио ни пет посто. Мислили су: То су клинци који се зезају, па када се мало смире пашће опет на наше гране, правиће радове као Лубарда, Милуновић, Коњовић и други. Не знајући на шта су све спремни ти клинци.

Ера Миливојевић: Облепљивање уметника селотејпом (Марина Абрамовић)

После "Дрангуларијума" формирало се језгро београдске алтернативне сцене окупљене око СКЦ-а, а уз Тодосијевића, чинили су га Марина Абрамовић, Зоран Поповић, Ера Миливојевић, Неша Париповић и Гергељ Урком. Њих шесторо чинило је нефромалну групу: нису имали заједнички програм, ни име, иако су их називали "Шесторица", шест аутора, шесторо уметника, генерација 71, прва генерација, "Октобар"...

Према Рашиним речима, сви су се дружили још као студенти, средином шездесетих:

- Ми смо брбљали, брбљали и брбљали о уметности, седећи у "Мањежу". Било је ту доста наивних ствари, будалаштина, али клинци су такви. Корак по корак, били смо решени да правимо нову уметност. И били смо и свесни тога.

ПРЕ НЕГО што је уписао Ликовну академију, Ера Миливојевић се школовао на новосадској школи примењених уметности, а евоцирајући прве београдске сусрете са остатком групе, у разговору за платформа "Киоск", пре пет година, рекао је:

- Ту је била та екипа, Марина, Неша... Они су још сликали. Марина је сликала цвеће, још су веровали у неки класичан приступ. Ја сам био потпуно откачен, уопште нисам сликао. Направио сам једну слику у пет година.

Прве радове у духу концептуалне уметности Миливојевић је, тврди, направио управо на факултету: 1969. облепио је златним тракама копију Микелађеловог "Роба" на Академији, а потом је на фасаде стављао Холбајнове портрете. Био је и први који се упустио у извођење перформанса.

- Онда се појавио СКЦ 1971. године, где смо срећно могли да радимо колико смо хтели. Све је било отворено и слободно и могли смо да реализујемо било какву идеју... Атмосфера је била другачија и утицала на пријем публике. Галерија је била пуна. Макавејев је на прстима гледао мој перформанс.

За разлику од других група, шесторка из СКЦ-а никада није правила заједнички рад. Своју различитост изражавали су у разноврсним медијима - акцијама, перформансима, пројектима, интервенцијама, писању текстова, фотографијама, слајдовима, филмовима, видео-радовима... Развијањем индивидуалности, у каснијем развоју су се профилисали, чак на различитим половима, док се, како наводе неки аутори, Марина окренула искључиво перформансу и боди арту, Зоран Поповић се окренуо тексту, фотографији, филму.

ПРВА заједничка изложба шесторке одржана је у оквиру Битефа: "Објекти и пројекти" у Галерији СКЦ-а (мада неки извори наводе како су, годину дана раније, са још конзервативним радовима - сликама, уз друге излагаче били присутни у Галерији Коларчевог народног универзитета).

- Са почецима рада Галерије СКЦ-а, и конципирањем, 1972, Априлских сусрета - Фестивала проширених медија, дефинисани су и процеси концептуалне, медијске, перформативне и мултидисциплинарне идеологије уметности седамдесетих, током бројних пројеката, сусрета, фестивала и размена програма - сведочила је Биљана Томић, тадашња кустоскиња, а потом и уредница Ликовне галерије, у једном разговору са историчарком уметности Аном Богдановић. - Тада је појава нових уметника истовремено значила и појаву младих историчара уметности, поред Дуње Блажевић, која је била уредница Галерије СКЦ-а, а остали су: Јасна Тијардовић, Јадранка Винтерхалтер, Бојана Пејић, Горанка Матић, Драгица Вукадиновић, Славко Тимотијевић и други... функционисали су као сарадници и учесници у програмима. Период СКЦ-а и уметничких збивања од 1971. веома је интересантан и историјски непоновљив, као и свака авангарда.

Нова узбудљива стремљења из некадашњег Официрског дома кренула су у свет, где су се паралелно одвијали слични процеси. Марина Абрамовић, Неша Париповић, Раша Тодосијевић, Зоран Поповић и Гергељ Урком, учествују 1973. на фестивалу у Единбургу, у пројекту "Осам југословенских уметника" који је укључивао и Радомира Дамњановића Дамњана и Нушу и Среча Драгана.

НА ЈЕДНОЈ од најзначајнијих светских смотри Раша Тодосијевић је бојио фикусе белом бојом, посипао се земљом и трчао. Једну рибу је извадио из воде и ставио на под где је остала све време трајања ове акције. Маринела Кожељ је непрестано показивала пароле, а уз њу повремено и Раша Тодосијевић... Париповић је направио рад "Портрети" - уместо лица снимао је потиљке, а имена су на фотографијама идентификовала особе.

Група ТОК на делу испред СКЦ-а

Марина Абрамовић је извела свој "Ритам 10", са 10 ножева различитих величина и облика. Између прстију руке забадала је врх ножа у све бржем ритму. У моменту када би се посекла мењала би нож. Истовремено је ове ударце ножевима снимала на магнетофонску траку. Зоран Поповић је, скривен иза Сали Холман, снимао акцију Марине Абрамовић.

- Упознали смо Хермана Нича, Гинтера Бруса, Тома Марионеа, Џозефа Бојса, Тадеуша Кантора...Било је то невероватно време, остали смо потом целу годину, делом у Единбургу, делом у Лондону - присетила се уметница деценијама касније својих изласка на глобалну сцену, на којој је после постала међународна звезда.

Њен недавни повратак у Београд, блокбастер изложбом "Чистач" у МСУ, и поред свих контраверзи, био је прилика да се актуелизује значај шесторке, која је у првој деценији постојања СКЦ-а извела праву уметничку револуцију.

САРАДЊА СА БИТЕФОМ

ЗА РАЗВОЈ ликовне сцене у СКЦ-у посебну улогу имао је Битеф, почев од изложбе "Објекти и пројекти", у години оснивања Центра: - Друго учешће у оквиру Битефа 1972. били су перформанси МЕД Слободана Милојевића Ере у "Театру у подруму", АКСИОМИ Зорана Поповића у Атељеу 212 и звучни спектакл групе А3 у јавном простору - сведочила је једном приликом Биљана Томић, кустос, а касније и уредник Ликовне галерије. - На последњем уметничком пројекту Информације `73, у оквиру Битефа 1973, уводе се документи СКЦ-а, поред других штампаних докумената међународних и југословенских галерија и музеја.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПРИПРЕМА СЕ "МЕСТО ДОБРЕ РАДНИЦЕ": Четири ауторке и извођачице "потписују" необичан перформанс

29. 10. 2020. у 19:32

Култура

0 0

ЦЕО СВЕТ У МАЛОМ: Милановачко Бијенале минијатуре гостује у београдском СКЦ-у

03. 03. 2021. у 18:46

Култура

0 0

ИЛУСТРАЦИЈЕ АНЕ ГРИГОРИЈЕВ У СРЕЋНОЈ ГАЛЕРИЈИ: Искорак у трећу димензију

01. 03. 2021. у 17:57

Култура

2 10

ИНТЕРВЈУ Милош Шобајић: И данас херојски трпимо неправде

14. 02. 2021. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације