ИНТЕРВЈУ Миро Вуксановић: Захватила нас је ријалити простота

АКАДЕМИК Миро Вуксановић недавно је објавио две књиге - путописни дневник "Бројчаник" ("Лагуна") и аутопоетичка сабирања "Разговор с Немањом" (УК Црне Горе), објављена као део награде "Марко Миљанов", која ће му бити уручена кад епидемиолошке околности то дозволе. Ова самосвојна и особена дела дубоко су лична, на неки начин аутобиографска.

Фото: Новости архива

- Део нас је у свему што говоримо - каже Вуксановић за "Новости". - Писца има у свакој реченици. То се не може одвојити. Тако је и у мојим путописним дневницима. То су аутентични записи. Испод сваког текста су датум, сат и минут настанка. Ништа нисам мењао. Тако бих изневерио први утисак који је увек важан, понекад и пресудан. У "Разговору" су биографска и аутопоетичка сабирања, суочавање са човеком који пита и са собом. Такви сусрети су неопходни. У њима казујемо и оно што носи ознаку приватности. Кад га огласимо, промени облик, постаје општа појава. Тако и онај који пише постаје друкчији и ближи другима. Зато писац и објављује своје књиге.

* У "Бројчанику" водите читаоце по Србији, Херцеговини, Црној Гори, Хрватској, Аустрији, Немачкој. Да ли сте то имали намеру да им у доба короне, када су границе затворене, пренесете авантуру путовања и освежите статичну свакодневицу?

- Путовање је промена. Док одлазимо где нисмо били, у нама се јављају мисли које нисмо имали. Ако нам је путовање забрањено, жеља за одласком се повећава. Међутим, време короне је неподношљив оригинал. Болест је свуда стигла пре нас. Предухитрила је човека у сваком делу света. Зараза је показала колико су људи себични, увек када је тешко. Најмоћнији су морали да клекну и шире руке. А сиротиња је вечита жртва.

* Уношењем бележака из родног места допринели сте да се и Крња Јела нађе на мапи са Доситејевим Лајпцигом, Вуковим Бечом и Дучићевим Требињем. Зашто је човеку битан завичај?

- Место рођења је прва реч и основна слика о свету. Сваки повратак тамо је обнављање и узбуђење у исти мах. У завичају не тражимо пределе и куће. Тражимо себе какви смо некад били. Описивање тог поступка је лековито, али и недокучиво. С растом година људи се све чешће жељама враћају на почетак.

* Објавили сте "Разговор с Немањом", а некако у исто време догодило се коло око споменика Немањи...

- Мој пријатељ је мислио да сам разговарао са спомеником. Када је прочитао коло од реченица, било му је мило. Када је видео пандемијско коло, уплашио се и побегао са дуплом маском на лицу. Још је негде сакривен. Нису сви тако поступили. Многи се буне што неко хоће да им сачува здравље. Човек је рођен да буде против себе. Ни корона га не може променити.

* Кроз разговоре које сте водили са Немањом Пеићем о вама сазнајемо и ово: "Ту смо усред политике, а ја тамо не бих".

- У основној школи смо певали Ђиласу. Нисмо знали да га тих дана смењују. Тада сам се збунио и после тога освестио. Видео сам да је политика ћудљива појава у којој једно чујеш, а друго се догађа. Никад се не зна која је страна права. Зато се не бавим политиком. Довољно је што се политика бави нама, упорно и на разне начине. То је свуда у савременом свету тако. И деца знају имена политичара.

* Ипак, шездест осме нисте тако размишљали.

- Нама се у студентском покрету учинило да ћемо променити свет. Летели смо на облацима. Питала нас је у Сали хероја Десанка Максимовић да ли ћемо после двадесет и тридесет година бити такви. Рекли смо "да", али смо преварили и себе и њу. Студенти имају разлог да се буне и да траже промене, увек и свуда. И сада, наравно, јер је свака устајалост штетна.

* Недавно сте говорили о озбиљним манама наших уџбеника. Зашто је свака школска грешка дугог века?

- Говорио сам начелно. Давно сам изашао из школе. Кратко сам предавао, али видим да имамо све више неписмених. Није писмен ко уме да се потпише и стави запету, писмен је онај ко речима ствара мисао која се памти. Има доста неписмених који одлично знају правопис.

* Изјавили сте и да нам је потребан савремени Доситеј. Шта би он требало да предузме?

- Свако време је Доситејево. Никад није довољно просвећености. Нарочито у култури која је запуштена и у школству које се љуља.

* Указали сте и да у српском народу стално говоримо о жртвама, иако нисмо сакупили њихова имена, а без тога историја постаје низ нетачних бројева. Зашто се то (не)чини?

- Знам историчара који је своје највише академско звање обележио огледом о закључцима неког централног комитета. Реч је о клишираној седници, о скупу каквих је било на стотине. Питао сам га зашто није писао о људима, о процесима у историји, о Србима који су страдали у прошлом веку, о разлозима да немамо њихова имена, да не знамо колико их је нестало. Рекао ми је да много тражим. Одговорио сам да знам да је много, али да је он дужан да каже колико је то. Ено га, добро је, али и даље ћути. Пише о неком пленуму депутата. То треба да ради на крају својих задатака, не на почетку.

* Колики је утицај књижевности трача и примитивизма на младе генерације?

- Занимљиво је како се у говору брзо прима оно што је бесмислено, празно, и како се споро усваја оно што је поучно и корисно. Трач не иште напор. Довољно је наћулити уши и пустити језик. Примитивизам је коров цивилизације. Зато брзо расте и шири се. Притом се не може увек разлучити да ли старији кваре омладину, или је обрнуто. Биће да смо у томе сложни. Али, треба увек узимати примере који осветљавају своје време и генерацију којој припадају. Имамо доста таквих људи у свим узрастима.

* Неки кажу да смо суочени са побуном природе против људи. Да ли је уопште могућа побуна против ружних речи и наводних вредности које су преплавилио нашу свакодневицу?

- Не бисмо имали ружних речи да нема ружних појава и понашања. Реч долази сама. Она именује оно што постоји. Да је све лепо и цветно тако бисмо и говорили. Приметио сам да се утркујемо ко ће горим називима означити оно што радимо. Када се то чини претераним начином, постаје досадно и без утицаја. Лако је кварити, тешко је поправљати. Није природно претеривање, ни у хвали ни у грдњи. Равнотежа је мера опстанка. У природи, друштву, породици, свуда. Неодмерени и нагли поступци руше и оно што је добро. Захватила нас је ријалити простота. И куће су нам од тога загађене. И речи које слушамо и понављамо. Треба мало сачекати. То ће само себе да уништи.

Препоручујемо

Друштво

18 40

ЊЕГОШЕВЕ ЗАМЕРКЕ ЕВРОПИ НЕСТАЛЕ ИЗ ЧИТАНКЕ: У уџбенику за осми разред избачене кључне поруке капиталних књижевних дела

22. 03. 2021. у 08:19

Друштво

0 0

ПОЧИЊЕ ФЕСТИВАЛСКА НЕДЕЉА "НОВОСТИ"! Вечерас од 19 часова документарни филм о награди "Меша Селимовић"

12. 10. 2020. у 11:20

Култура

0 0

СРПСКО СВЕ И СВУДА: Када се говори о првим установама културе у Србији, неретко а неуко, мисли се искључиво на Кнежевину две династије

29. 09. 2020. у 19:12

Култура

0 0

ПОВЕЉЕ РЕМЕТИЋУ И БЕЛОМ: Матица српска саопштила добитнике признања за неговање српске језичке културе

26. 03. 2021. у 06:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације