Култура

ПОГЛЕД ИСКОСА: Слободом против геометрије Милорада Бате Михаиловића

Дејан ЂОРИЋ

13. 04. 2021. у 17:56

ГАЛЕРИЈА "Рима" са своја два излагачка простора у Крагујевцу и Београду, једно је од култних места на мапи модерне и савремене српске ликовности.

ПОГЛЕД ИСКОСА: Слободом против геометрије Милорада Бате Михаиловића

Она је центар не само за организацију квалитетних изложби већ и за замашно издаваштво у виду обимнијих каталога и капиталних монографија са студиозним текстовима. Током марта и априла у београдском огранку те галерије одржава се изложба слика и радова на папиру сликара и академика Милорада Бате Михаиловића (Панчево, 1923 - Париз, 2011). Тиме се обележава и 10 година од његове смрти. На овом мањој али доследној изложби није реч о цртежима већ о зрелим остварењима колористичког типа на којима долази до израза сва особеност тог ствараоца - од динамичке композиције, косих и спиралних потеза, ликовне драме до форсирања црвене боје и слободно решене целине у знаку превласти апстрактног.

Видимо да се црвена боја рано појављује код овог сликара и трајно ће обележити неке од његових најбољих радова, као што је циклус инсипирисан Америком. Може ли се квалитетно сликарство засновати на естетици мрље, удара четке на површину и гестуалности?

Михаиловић, припадници групе Гутаи и бројни некада авангардни сликари из педесетих и шездесетих година прошлог века доказују да може. Ташизам или сликарство помоћу тачке и мрље, последња је француска историјска авангарда. Са њом се завршава велико француско сликарство као најнапредније у протекла четири века (Дадо Ђурић га је сматрао највреднијим у целој историји уметности).

Са Михаиловићевим сликама уочавамо да је естетика слободног сликарског чина, назначена још код Енглеза Александра Казенса у 18. веку и његовом методу сликања пејзажа помоћу мрља (на немачком флека) и у далекоисточној уметности, можда и не толико другачија од класичног сликарства. Код Михаиловића исто тако долази до изражаја тежња ка чистој, тачније (од нарације) ослобођеној ликовности, која подразумева и неке поставке фигурације: центар и периферију слике, композициону равнотежу маса, контрасте или хармоније боја, дијагоналну, хоризонталну или вертикалну композицију и сл. Нова је огољеност, сведеност тих основних елемената слике, назначена још код Василија Кандинског око 1915. године.

Михаиловић слика снажно, изразито и упечатљиво, његов обрачун са сликом увек је коначан и доследан. У дело улаже многе тада нове и актуелне методе, од гестуалног сликарства, цурења ликида (dripping) до монохромног набојавања и надреалистичке декалкоманије. Те богате, можда и пребогате слике у форми и фактури, увек су топле и људске у изразу и боји, дакле, помало и несвршене, потпуно лишене техничења геометријске апстракције. Укупно, заправо, само сведоче о силовитој, храброј природи сликара који је, како би Пикасо рекао, "Имао сунце у стомаку".