ОЖИВЕЛИ ЛАЗАРЕВИ ЗЛАТНИ ЛАВОВИ НА ЦАРСКОМ ПУРПУРУ: Направљена идеална реконструкција одоре кнеза Лазара

СВЕЧАНА владарска одора kнеза Лазара, од царског пурпурног броката на коме се играју златни лавови, васкрсла је у виртуелној стварности, после 634 године драматичне историје и од данас се може видети на званичном сајту Музеја СПЦ (muzejspc.rs)

фото: Музеј СПЦ

- Уочи Видовдана 2023. завршена је тродимензионална реконструкција бесцен-блага српског народа и Српске православне цркве, свечана одора Светог кнеза Лазара - каже ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске православне цркве. - Дигитална 3Д реконструкција коју је Музеј СПЦ израдио у сарадњи са студијом Марка Алексића и Александром Радосављевићем, доказује да комбиновање истраживања и резултата које даје најсавременија технологија може пружити одличне резултате. Израђена су два модела: један који одговара тренутној боји тканине и њених украса, и други који представља идеалну реконструкцију пурпурне боје и изгледа целовите одоре кнеза Лазара.

фото: Музеј СПЦ

Подвиг изведен модерним информатичким технологијама био би немогућ да Српска црква и верни народ нису вековима чували мошти кнеза Лазара и у кивоту их на рукама носили кроз сеобе и ратове. Та оригинална одора која је упила океан српских суза и избледела до боје песка изложена је у витрини Музеја СПЦ, а виртуелна порфира у царском сјају блешти на музејском сајту који је видљив у читавом свету.

фото: Б.Субашић

Ова одора открива и да титулисање Лазара као цара у народном предању није случајно. Пурпурне "хаљине" су у традицији "хришћанског Рима" носили само цареви. Владар Србије, последњег слободног дела "православне васељене", суштински је 1389. имао царско достојанство браниоца православља у Косовском боју.

- Свечана одора Светог кнеза и великомученика Лазара је једна од најзначајнијих средњовековних реликвија српског народа - каже Радовановић. - У народном предању сачувало се веровање да је Свети кнез био обучен у ову одору када је погинуо на Косову, да су због тога на њој мрље од светитељеве крви и подеротине од шеснаест убодних рана. Спроведена архивска и теренска истраживања, као и употреба нових дигиталних технологија, донеле су нова научна сазнања у вези са овим предметом од изузетног националног и верског значаја, која обогаћују узбудљиву историју одоре.

фото: Википедија

Годину дана после погибије кнеза Лазара његове мошти су из Цркве Вазнесења Христовог у Приштини, где је првобитно сахрањен, пренесене у његову задужбину, манастир Раваницу, где је канонизован у светитеља.

- За овакав чин, који је у средњем веку био црквени и државни догађај, били су испуњени сви потребни предуслови: мученичка смрт, појава чудесних знамења, проналажење целих нетрулежних моштију, њихово подизање и преношење у нови гроб - објашњава Радовановић. - Том приликом су мошти одевене у свечану одору, а састављени су посебна Служба и Житије светитеља. Извесно је да је Свети кнез Лазар одевен у најскупоценију одору коју је користио током живота за свечане прилике, у златоткану порфиру.

Стручњаци Музеја СПЦ, конзерватори и експерти за ИТ технологије имали су наизглед немогућ задатак да открију како је пре више од шест векова изгледала данашња сива тканина на којој се једва види избеледели вез. Учешћем Музеја СПЦ у међународном музејском пројекту "АДАсилк" који је створио огромну базу податка о средњоевековним тканинама, откривено је где је и како настала Лазарева порфира.

- Одора је направљена од луксузне брокатне свиле у италијанском граду Лука у трећој четвртини 14. века - каже историчар уметности Миљана Матић, заменик управника Музеја СПЦ. - Свилу из Луке носили су најбогатија властела и папе, а многи светитељи широм Европе су сахрањивани у њој. После пада Цариграда под Латине, Лука је први град у Европи који је почео да производи свилу, рађену на специфичним разбојима. Материјал од којег је израђена одора припада класи Drappi d'oro et d'ariento, а свилена основа је извезена златним и свиленим концем, мотивима сучељених пропетих лавова, ждралова и стилизованог цвећа. Дугмад су била израђена од сребрног и ланеног конца, са ливеним елементом на коме је као детаљ у емајлу изведен шлем са волујским роговима, грб кнеза Лазара.

фото: Б.Субашић

У Музеју СПЦ сматрају да је сам кнез захтевао израду дугмади и златовеза лавова који се документовано појављују у хералдици Немањића од Стефана Дечанског.

- Ми кнеза Лазара у популарној култури обично видимо у војној опреми, али ова одежда га показује као представника српске културе у зениту њеног развоја - каже Матићева. - Она приказује префињену особу која одежду коју ће носити приликом сусрета са угледним личностима и званицама купује у Италији где се облачило највише племство 14. века. Лазар се кроз порфиру види као владар свестан не само ратничке улоге, већ и државничке и дипломатске. Стога не чуди што ће његов син деспот Стефан Лазаревић бити особа таквог рафинмана.

Овај невероватан скуп разнородних података открило је мултидисциплинарно проучавање избледеле тканине и јединог сачуваног дугмета, од 41 комада који су стајали на одори, којој данас недостају велики делови. Где су они нестали? Одговор је научницима дао опис порфире из 1854. који је оставила књижевница Милица Стојадиновић Српкиња. Она сведочи да су калуђери манастира Врдник давали делове реликвије народу који их је тражио као лек: "Један је дошао с болесним очима, и тражио комад да обрише очи, један да га носи увек са собом..."

фото: Музеј СПЦ

Средњовековна порфира скинута је са кнежевих моштију 4. децембра 1826. када је митрополит Стефан Стратимировић пресвукао и пренео мошти из старог кивота у нови. Свечана одора је потом чувана у посебном кивоту, у припрати врдничке цркве. Реликвије су мировале до немачког напада на Југославију 6. априла 1941. када су склоњене у манастир Бешеново, пошто им је у Раваници претила опасност од усташа и од "нагомилане велике количине муниције и бензина по манастирским лагумима". Када се чуло да усташе скрнаве српске светиње у фрушкогорским манастирима, тада на територији НДХ, протојереј-ставрофор проф. др Радослав Грујић, управник Музеја СПЦ, умолио је времахтовог комесара за културу Фон Рајсвица да се мошти кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића спасу од уништења и врате у Србију. Оне су 15. априла 1942. стигле у Београд, а сматрало се да је порфира изгубљена.

- Свечана одора кнеза Лазара је другим путем дошла до Београда - каже Матићева. - Др Слободан Милеуснић, тадашњи управник Музеја СПЦ је 1989. у Споменици о шестогодишњици Косовског боја навео казивање професора др Душана Глумца да је одору у Београд тајно донео један немачки официр. Професор Глумац је непосредно пре рата проучавао манастир Врдник и спријатељио се са његовим игуманом Лонгином, који му тајно послао на чување скупину предмета међу којима је била и Похвала кнезу Лазару монахиње Јефимије, која је у ствари покров за одсечену Лазареву главу и кнежеву одору. Врдничке драгоцениости које је др Глумац чувао у строгој тајности до 17. маја 1944. када их је предао игуману Лонгину. Он их је дао Српској патријаршији, а затим су ти црквено уметнички и историјски предмети похрањени у Музеј СПЦ, где су и данас.

фото: Музеј СПЦ

ПРИШТИНА, РАВАНИЦА; ВРДНИК

КНЕЖЕВ кивот је до фрушкогорског манастира Врдника стигао у путовању које је почело 1689. у Великој сеоби. Раванички монаси су на рукама носили мошти Светог кнеза прво у Сент Андреју, а затим у манастир Врдник, који се се од тада назива и Нова или Сремска Раваница. У манастирском инвентару из 1733. налази се први писани помен одоре као "велика златоткана порфира кнеза Лазара, украшена бисером", а у попису из 1753. дат је и опис моштију: "У великом кивоту лежи цело и неоштећено тело Светог мученика кнеза Лазара српског, на десној страни храма. У руци кнеза Лазара налази се позлаћени крст, окован сребром и украшен драгим камењем."

фото: Б.Субашић

ЈЕФИМИЈИН ПОХВАЛНИ ПОКРОВ

МАЛО је познато да је чувена Похвала монахиње Јефимије, која је изложена у Музеју Српске православне цркве, заправо покров за одсечену главу кнеза Лазара, каже Миљана Матић:

- Везена на црвеној атлас свили златним нитима, поред тога што представља прворазредан књижевни састав - Похвално слово - дело прве српске именом познате песникиње, сведочи о вредном уздарју деспотице Јелене Мрњавчевић - монахиње Јефимије моштима Светог великомученика кнеза Лазара, који јој је пружио уточиште на свом двору.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације