СПОР ЗМАЈА И ЛАЗЕ УСПОРИО ПОВРАТАК: Пренос посмртних остатака Бранка Радичевића у Сремске Карловце био велика вест и за европску штампу

ТОГ 10. јула 1883.године на дан сахране из Беча пренесених посмртних остатака Бранка Радичевића, у Сремске Карловце сјатиле су се многе српске делегације и певачка друштва из Угарске, Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе.

архив САНУ, Карловачка гимназија, Бранково коло

Био је то скуп већином  младих људи у националним народним ношњама окупљених у част повратка гласовитог песника у љупку варош, коју је током свог  школовања у Карловачкој гимназији, винуо у стихове вечног трајања.

Уписавши се 1836.године у ту Гимназију, најстарију у Српству,  Бранко (Алексије) Радичевић (Славонски брод, 1824- Беч, 1853), ни сањао није  да ће на крилима  стихова које је написао опијен лепотом школских дана,Карловаца и фрушкогорских винограда,постати један од најомиљенијих песника у свом народу. Поживео је само 29 година, написао је свега 54 лирске и седам епских песама,а његов култ и данас живи неокрзнут.

  - И тај његов евелики опус био је довољан да, уз Змаја и Лазу Костића, стекне углед најзначајнијег песника српског романтизма достижући култ какав имају ретки наши песници.- каже др Жарко Димић, директор сремскокарловачког Архива САНУ који у својим депоима чува Бранкова школска сведеочанства и свеске из гимназијских дана.

    У Бранково време карловачки гимназијалци писали су и учили на српском, али и на мађарском,немачком и латинском језику.Млади песник своје прве стихове написао је на немачком.По завршетку гимназијског школовања 1841. године, одлази у Темишвар да учи филозофију (мудрољубије)где је написао  прву песму на српском језику, “Девојка на студенцу”.За сву доживљену  лепоту, Карловцима  се одужио  незаборавним стиховима,попут елегије “Кад млидијах (размишљах) умрети”. У тим римама песник слути своју смрт. Она га је и снашла у Бечу где се као присталица Вуковог језика и правописа  преселио да студира правне науке,али не задуго.

архив САНУ, Карловачка гимназија, Бранково коло

 Нагло је почео да вене и да губи вољу за писањем - оболео је од туберкулозе. Уз новчану помоћ кнеза Михаила, почео је 1851. да студира медицину с мишљу да сам себи помогне у излечењу, али узалуд. Брзо је  пао у постељу. Последње дане провео је у друштву Ђуре Даничића, Косте Вујића, Мише Небригаћа, Борђа Натошевића и још неколицине Срба с којима се дружио у Бечу.

Вујић је овако  испричао о последњим Бранковим тренуцима:  “Кад сам мислио да легнем, дође ми Бранкова послужавка и донесе вест да је Бранко умро.” Било је то 18. јуна 1853. године, између девет и десет часова“.Сахрањен је 20. јуна на грчком гробљу у Бечу. Све трошкове подмирио је кнез Михаило. Девет месеци после сахране, у пролеће 1854. поетеса Милица Стојадиновић Српкиња писала је  да је Бранков гроб запуштен и једва се разазнаје.

  Четврт века после Бранкове смрти, група Срба, окупљених око листа и Удружења “Зора” у Бечу, покренула је идеју о преносу његових земних остатака на Стражилово, брдо изнад Карловаца. Све је  до појединости организовано, али  све је  заустављено због несагласја Змаја и Лазе Костића.

архив САНУ, Карловачка гимназија, Бранково коло

Велики одјек тих дана имала је Змајева песма “Бранкова жеља”, којом јасно подржава мисао да се из Беча на Стражилово пренесу песникове кости Змај је песму срочио  као да ју је сам Бранко испевао: “Растав`те ме са овом даљином/ Моје кости оперите вином/ Па их нос`те нашем завичају, завичају, мом негдањем рају/ Пренес`те их, браћо моја мила, поред оног убавог Белила/ Кроз Карловце, где сам младост пров’о, па на оно дивно Стражилово...”

Убрзо, 7. новембра 1877. у Карловцима  изабран је Одбор од двадесет једног члана, на челу са Павлом Кречаревићем и перовођом Јованом Пачаризом. Пристизали су и прилози са свих страна. Али, попут грома из ведра неба  1. јануара 1878. у бечкој “Зори” Лаза Костић објавио је песму “Права Бранкова жеља”, потпуно супротну Змајевој стихованој поруци.

архив САНУ, Карловачка гимназија, Бранково коло

 Порука Костићева била је да Бранкове кости треба пренети у слободну Србију и гласила је овако: “Авај, браћо драга, остав`те ме мирно/ да ми нико није костију додирно /ма овде почив`о до судњега данка/ у слободну земљу само нос`те Бранка.”

Због  сукоба двојице песника, чији су односи и раније  били помућени, идеја о преносу Бранкових костију замрла је у наредних пет година. Оживела је тек пошто је бечка “Зора”, јануара 1883, приређујући прославу стогодишњице прве Доситејеве народне књиге и штампајући “Споменицу”, сав приход дала за “пренос земних остатака нашег генијалног песника Бранка Радичевића са Сан-Марковог гробља на убаво Стражилово у Сремским Карловцима”.

МЕДАЉОНИ СА ЛИКОМ ПЕСНИКА

архив САНУ, Карловачка гимназија, Бранково коло

УОЧИ преноса Бранкових костију на Стражилово,искован је медаљон са његовим ликом који су купили сви учесници овог великог догађаја, с циљем да с есакупе средства за подизање споменика што је и учиењено две године доцније.

Два доња степеника пирамидалног споменика београдског архитекте Светозара Ивачковића  су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака са Фрушке горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког брега, Велебита и Авале, што симболизује свесрпски духовни простор осветљен Бранковим песништвом– каже др Жарко Димић.

   Нова иницијатива дошла је у  тренутку када је  најављено   да ће бечко гробље до краја 1883. бити преорано а кости свих блаженопочивших бити сахрањене у једну,заједничку гробницу.Помисао да би Бранкове кости могле да се неповратно  изгубе  међу костима  туђинаца ,резултирала је формирањем  одбора у Бечу, а потом и у Карловцима, на чијем челу је био Павле Марковић Адамов, доцнији уредник листа за забаву, поуку и књижевност “Бранково коло” (1895-1914).Адамов је био познат као човек толико опчињен Бранковим песништвом да  је и свом сину наденуо песниково име.

архив САНУ, Карловачка гимназија, Бранково коло

   Приходи са бројних приредби, посела и забава,  намењени су  за трошкове преноса. Новосадска “Застава” месецима је објављивала спискове новчаних приложника, Срба из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Херцег Новог, Суботице, Вуковара...

    Најзад, 10. јула 1883. године ковчег са посмртним остацима Радичевића,стигао је возом до Пеште и на тамошњој станици,не зна се чијом кривицом,чекао је  целу ноћ, те је са закашњењем стигао на централни трг  у Нови Сад. Одатле до Карловаца превезен је путничком лађом “Нимфа” Стевана Мирковића.

архив САНУ, Карловачка гимназија, Бранково коло

   Нешто пре поднева, у присуству силног света, ковчег је пристигао у карловачко пристаниште. Већ поподне Бранко је, коначно, сахрањен на његовом “рајском Стражилову”.Српска штампа годину дана брујала је о Бранковом повратку кући, а енглески листови прогласили су тај чин највећим културним догађајем на Балкану, али и у Европи.

Препоручујемо

Репортаже

2 11

И КАД ЈА НЕ БУДЕМ ОВДЕ, ВИ ДОЛАЗИТЕ: Деда Ђорђе нам је оставио аманет - Децо српска, не заборавите своје славне претке

04. 07. 2023. у 07:00

Репортаже

0 3

БИО ЈЕ МАЈСТОР ХАРМОНИКЕ, А НИЈЕ ЗНАО НОТЕ: Унука легендарног Драгана Матића Жилића за "Новости" (ФОТО)

08. 07. 2023. у 19:00

Репортаже

5 7

ЗАШТО СЕ КРУШЕВАЦ НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА СПОМИЊЕ КАО МОГУЋА ПРЕСТОНИЦА? Није за то „криво“ само Креманско пророчанство (ФОТО)

09. 07. 2023. у 21:25

Репортаже

1 5

ОЖИВЕЛО СЕДАМ ВЕКОВА: У средњовековном замку у Вршцу отворена прва стална поставка о животу унутар камених зидина (ФОТО/ВИДЕО)

04. 07. 2023. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације