МЕДВЕДИ ПУТАРИНУ НАПЛАЋУЈУ У ХРАНИ: Чекају путнике уз најопаснију европску саобраћајницу Трансфагараш и Пута граничара Срба у Карпатима

ДРУМ ал граничерилор је румунски превод српског назива за Пут граничара, некадашње стазице по којој су патролирали крајишници зупчастом оштрицом источнокарпатског Фагараша, између превоја и врхова од 2.000 до 2.550 метара надморске висине.

фото:Б.Субашић

фото:Б.Субашић

фото:Б.Субашић

Овај путељак по ивици амбиса данас је спортско-туристичка атракција, која привлачи зависнике од адреналина из целог света, али и медведе из овдашњих густих шума.

Меде су већ навикле на људе па им чак наплаћују путарину у храни, не само дуж Пута граничара, већ и дуж најопасније европске саобраћајнице Трансфагараш, која стрмо вијуга до источнокарпатских врхова између Трансилваније и Молдавије.

фото:Б.Субашић

Срби су у овим дивљим пределима живели као крајишници многих држава које су овде постојале од раног средњег века до укидања хабзбуршке Војне границе. О томе сведоче и румунизована српска презимена, а још више имена фагарашких врхова - Сербота и Будислав или називи река Бистрица и Раса.

фото:Б.Субашић

Вековне називе планина, река, села није лако променити у складу с дневном политиком и служећи се њима као путоказима дошли смо до трансилванског манастира Синаја, спомен на монахе синаите, следбенике Светог Никодима, српског монаха из Хиландара. Он је ширио просвету и писменост од Подунавља, преко Влашке до Молдавије, где се вековима у црквама и на дворовима користио српски.

фото:Б.Субашић

Идући његовим путем стигли смо у Сибињ, данашњи Сибиу, родни град Сибињанин Јанка, сина ратника Војка и унука Срба. Овај легендарни херој Срба, Румуна и Мађара, угарски племић и војсковођа, живот је посветио борби против Османлија. Витештву се учио у манастиру Ресава, данашњој Манасији, војној академији српског деспота и угарског магната Стефана Лазаревића, витеза Реда змаја.

фото:Б.Субашић

Пратећи пут Јанкових битака, узводно уз ток реке Арђеш, стигли смо до зелене висоравани Трансилваније, којом је владао још један "змајевити" витез, кнез Влахије, Влад Други. Надимак Змај, на влашком Дракул, добио је када је примљен у Ред змаја, чиме је његово потомство стекло презиме Дракула, на српском - Змајевић.

Кнез Влад Змај је имао словенске крви, знао је српски, био је православац и писао је ћирилицом, као и уосталом све влашко и молдавско племство 14. и 15. века. Укључујући и његовог сина Владислава - Влада Дракула, узора за лик грофа-вампира кога је измислио Брем Стокер, Енглез који никада није био у Румунији, а познавање географије и историје му је било врло оскудно.

фото:Б.Субашић

Он је промашио и локацију замка - ратног седишта Змајевића на крају трансилванске висоравни до кога се стиже пратећи ток Арђеша до масива Фагараш, који се као дивовски зид нагло и вертикално диже над равницом. Дубоким кањоном реке некада је ишао једини пут кроз планину над којим је стражарила тврђава Поенари на високој стени. Влад Дракула ју је окружио кочевима на које је набијао тела противника тако да се виде издалека, што му је донело језиви надимак Цепеш, Набијач. Пред турским заробљеницима је изводио представу обедујући испред Поенарија у шуми крвавих кочева, после чега је Турке "случајно" пуштао да побегну и прошире страшну легенду о чудовишту из Трансилваније.

фото:Б.Субашић

Неосвојиви Дракулин замак Поенари, на коме се сломила офанзива Мехмеда Освајача, данас није могуће обићи, јер то не дозвољавају медведи из околне густе шуме. Посетиоци су им досадили, па су, као да је паучина, покидали електричну ограду која је некада штитила туристе. У време Дракулиних кочева са телима мирис крви је сигурно привлачио још више звери, тако да је Поенари штитила и медвеђа војска, вероватно истински извор мита о демонима који прождиру људе.

фото:Б.Субашић

На срећу данас путник не мора да иде кроз зелени кањон Арђеша испод замка јер је нововековни румунски диктатор направио Трансфагараш, на традиционалној стази хајдука, крајишника и медведа. Николае Чаушеску је после совјетске инвазије на Чехословачку 1968. наредио изградњу вртоглаве саобраћајнице кроз планину, низа серпентина и вијадукта чија највиша кота достиже 2.031 метар надморске висине.

фото:Б.Субашић

На тај фараонски подухват утрошено је 6.600 тона експлозива, а званично је у врлетима страдало 40 радника, мада се сумња да је број жртава много већи. Пут међу Румунима зван и Чаушескуова лудост отворен је за саобраћај најдуже од краја јуна до краја октобра, када га завејава дебели снег ношен орканским ветровима.

фото:Б.Субашић

Уз Трансфагараш стоје бројна упозорења на медведе, али и бројни медведи који лети живе у симбиози са људима. Мирно седе у "зони раздвајања" крај банкина и чекају храну коју им дају путници из колона возила које миле преваљујући висинску разлику од око 1.500 метара од трансилванске висоравни до заравни око планинског језера Балеа, где почињу планинарске стазе.

фото:Б.Субашић

Медведи су уочили чак и сатнице највеће густине саобраћаја и тек када возила успоре они излазе на очигледно договорене позиције удаљене међусобно стотинак метара где наплаћују путарину. Звери уопште и не обраћају пажњу на бициклисте који им јуре испред њушке, а видели смо и меду који је незаинтересовано седео на тридесетак метара од туриста који су мењали точак на аутомобилу. Да је медвеђе разумевање људске психологије узнапредовало види се и по томе што медведице изводе и младунце крај пута, јер схватају да због њих добијају веће порције.

фото:Б.Субашић

Многи путници са Трансфагараша помисле да су медведи питомији од људи када стигну до краја пута, на зараван око језера Балеа. Сваки метар ове зоне са које полазе планинарске стазе је комерцијализован, а цене "уједају" као медвеђе чељусти: папрених осам евра се плаћа сат на паркингу, најјефтинији ђеврек продаје се за два евра у склепаним киосцима, а о бољој храни и да се не говори. Зато се многи посетиоци планине одлучују да кампују на успутним проширењима обавезно опремљени понудама за меде у случају да им сврате у госте.

фото:Б.Субашић

ФРАНЦУСКИ КОМАНДОСИ НА ОБУЦИ

фото:Б.Субашић

ИДУЋИ ка 2.507 метара високом врху Ванатареа луи Бутеану, осматрачнице на Путу граничара, срели смо представнике свих европских народа, међу којима наравно и Србе из Планинарског клуба "Круг", али и индијске Сике са чувеним турбанима. Најупечатљивији су били француски командоси у маскирним униформама на планинској обуци. То је недвосмислено сведочанство да Фагараш, са чијих се врхова виде Украјина и Придњестровље, није изгубио значај војне границе.

ИСТИНА СЕ НЕ ИСПЛАТИ, ПА...

фото:Б.Субашић

ТРАНСИЛВАНИЈА, сва у зеленилу и испресецана бистрим рекама, не личи на измишљене пејзаже холивудских хорора. Пошто лепа природа није привлачна љубитељима "вампирског туризма" њима се као резиденција Дракула презентује саксонски замак Бран. Дракуле у њему никада нису боравиле, штавише, Влад Цепеш је стварајући државност Влашке немилосрдно набијао на кочеве најчешће саксонске богате трговце који су покушавали да му оспоре власт. Али кога је брига за истину, када замак, пијаца испод њега и гомила хотела крцатих туристима доносе брда новца.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације