"НОВОСТИ" ВАМ ДОНОСЕ НЕВЕРОВАТНУ ПРИЧУ О ВЛАДИМИРУ: Од Београда до Драговића препешачио сам читав живот

МАЈКА Врлчанка, мученица, чуваркућа и стуб породице, она која је рађала и готово сама подизала децу док су разни ратови и војске тутњали Далмацијом, трпњом и трудом изнела је и гајила нове нараштаје. Храбра, пожртвована, истински херој. Баш она добила је 8. марта ове године споменик који је за сада у дворишту породичне куће Владимира М. Маринка (79), у Гарјаку код Перучког језера недалеко од Врлике.

Владимир увек окружен породицом и пријатељима, Фото И. Маринковић

Текстилни инжењер у пензији, а у души уметник, аутор пет књига, Владимир се овим спомеником, после повратка у Гарјак 2007, каже, бар "мрвицу" одужио мајкама врличког и цетинског краја, са Марином Зеленовић и Николом Борковићем који су му помогли да ово необично дело угледа светлост дана.

Фото И. Маринковић

- Лик мајке произашао је из моје књиге "Пелене и зној", у којој сам кроз 12 истинитих прича описао живот мајки Врличанки у првој половини двадесетог века - прича нам Владимир. - Да је било по њеним заслугама, споменик би био висок до небеса, али... Овако, уз коврљак са марамом, висока је 180 центиметара, а тешка 220 килограма. Израђена је од армираног бетона сачињеног од белог цемента и млевеног камена, а пластика, набори у виду врличке народне ношње удате жене, урађени су од армираних слојева памучних и ланених тканина.

Док је радио споменик, Владимир је, прича нам, желео да он буде постављен у Врлики, али жеља му се засада није испунила. Блиставу, видљиву са пута, у његово двориште уђу да је виде и намерници и они који су је у пролазу само опазили...

Сваки човек, верује наш саговорник, жели за собом да остави траг у овом свету пролазности. Он је осим вајања "Мајке Врличанке", писао и пише књиге, а да га његови земљаци, сународници и многи други памте "допринео" је и својим повратком из Београда у Гарјак, 2007. године - пешке! Шест стотина километара препешачио је за две недеље, од 1, до 15. септембра, прелазећи по 40 километара дневно.

Фото: Приватна архива

- Због школовања, потом служења војске, па запослења, завичај сам напустио као момак, носећи са собом само успомене. Србија и Београд су ми дали све. Имам два сина који живе у Крњачи, унучад... Супруга ми се млада упокојила, 2005, и када сам отишао у пензију две године касније, решио сам да се вратим у родни крај. Туговао сам за супругом, требало ми је да се осамим, да размислим о животу, да кроз тај пут и пешачење прођем још једном кроз цео свој живот. Да видим како сам поступао, јесам ли могао бити бољи... Хтео сам да препешачим живот - отвара нам душу Владимир.

Када је породици и пријатељима рекао за своју накану, сви осим синова одвраћали су га и од пешачења и од повратка. Мајку Илинку је одвео у Србију за време грађанског рата 1992, а деценију касније први пут је дошао у Хрватску, најпре у Голубић код Книна, родно место супруге Анђе, а потом и у Гарјак. Оно што је затекао није га обесхрабрило, али је одлуку о повратку, тада - одложио. Испоставило се за пет година.

Игор Маринковић

- Желео сам симболично, својим корацима, да повежем Београд, у којем сам све створио, са манастиром Драговић који је свега три километра од моје куће у Гарјаку и уз који сам одрастао. Пешачио сам од Београда, преко Раче, Бијељине, Брчког, Модриче, Дервенте и Бањалуке... Пратили су ме и врућина и кише, али сам био одлучан у намери. Онима који су ми говорили: "Где ћеш тамо? Све је још трусно, видиш да имају тајне оптужнице...", рекао сам да смо чистог образа били и мој деда, и отац и ја, да немам чега да се бојим. А, у нашој великој кући изграђеној 1989. живели су Хрвати, муж и жена са деветоро деце. Није било већине прозора, каблова за струју, било је пуно смећа, јер су добијали помоћ, а отпад нису бацали. Али, решио сам да то решим - сећа се наш саговорник.

Фото Ј. Матијевић

Обратио се Владимир надлежнима у Врлики, хрватској породици је нађен смештај, добио је поново прикључак за воду, телефон и струју... Све је уредио и накад вели није сам. Долази му породица, рођаци, пријатељи. Двориште и кућа су, каже, увек пуни добрих људи...

- Овде сваки свој дан испуним обнављајући оно што ми је остало од предака, стварам место у које ће са радошћу долазити моји потомци. Имам малу башту, поглед на Перучу и Динару, и свакодневно газим стазама које су крчили моји преци. Тако испуњавам своју душу, осећам њихов дух и присутност у сваком камену, сваком педљу земље коју су знојем натопили, и неизмерно сам срећан због тога - казао нам је Владимир на растанку. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације