ЦВЕТКОВИЋИ ОД 1917. ЧУВАЈУ ХИДРОЕЛЕКТРАНУ У ВУЧЈУ: Има 120 година, а и данас производи струју на два генератора из времена изградње

Ратко и Саша су одмалена проводили своје слободно време крај генератора и турбина хидроелектране у Вучју. То је место где су од малих ногу највише волели да бораве. Гледали су како мајстори раде на одржавању овог електропостројења старог 120 година. И пре него што су одрасли научили су много о томе. Маштали су да једног дана и они дају свој допринос очувању овог објекта који се нашао на листи светске баштине електротехнике, а од недавно има и статус споменика културе.

фото: И.Митић

Ратко (72) и Саша (45) су отац и син. Саша припада четвртој генерацији породице Цветковић из Вучја која је себе уградила у историју овог објекта. Сашин прадеда Вукадин радио је у вучјанској хидроелектрани од 1917. до 1958, а деда Владимир од 1947. до 1981. године. И Ратко је скоро цео радни век, дужи од четири деценије, провео у овом објекту. Баш као и његов деда и отац био је и руководилац погона. Није му било лако када је требало да оде у пензију, али је поносан јер га је наследио син који је већ накупио радно искуство дуже од две деценије.

- Одрастао сам са овим генераторима и турбинама. Како су оне стариле и ја сам старио са њима. Ову електрану осећам као једним делом себе. Познат ми је сваки њен ћошак, сваки шраф... Гледао сам оца и његове колеге. Окретао вентиле, чистио делове. Све је то изгледало као дечија игра, али сам тако понешто и научио. Као мали нисам ни слутио да ћу радити овде, али се та жеља јавила нешто касније док сам размишљао о породичној везаности за ово место - прича нам Ратко Цветковић.

Да би наследио оца на месту шефа хидроелектране морало је да прође време како би својим искуством и знањем доказао да то заслужује. Мала хидроелектрана у Вучју је саграђена 1903. године, као друга у Србији, а од ње до Лесковца тада је подигнут и 17 километара дуг далековод. Иако ова лепотица слави свој 120. рођендан, она је и данас у стању да производи струју и то на два генератора из времена њене изградње и на још једном уграђеном 1930. године.

- Све време је радила готово без прекида. До тога је долазило само у време неопходних ремонта који нису трајали дуже од 15 до 20 дана. Сами смо се сналазили за резервне делове, јер оригиналних одавно није било. Неке су правили мајстори из лесковачке "Електродистрибуције", а знао сам да молим и пријатеље да ми помогну у томе - прича Ратко - За цео мој радни век једном смо променили радна кола и то је било све од већих интервенција. Остало су биле ситнице које смо одмах отклањали. Нисмо дозвољавали да мањи доведе до озбиљнијег квара.

фото: И.Митић

Наш саговорник додаје да су нова радна кола за већи генератор произведена у Љубљани, а за мале их је правио некадашњи "Јастребац" из Ниша. Каже да су се радници понашали као да брину о својој имовини и да мали број великих кварова сведочи о квалитету генератора, али и о њиховом редовном и стручном одржавању.

- Човек се некако брзо саживи са овим објектом и прелепом природом која га окружује. Верујете ми да ми недостаје. Близу сам, па често прошетам да пробудим успомене. Док сам радио и водио дневник производње, толико сам био навикнут на звук њеног рада да бих осетио чак и када мушица пролети између мене и генератора, без обзира на велику буку у машинској сали. Чак ми и та бука недостаје - сентименталан је Ратко као и сви они који су својим радом допринели очувању овог објекта у кањону реке Вучјанке.

- Никада ниједног радника нисам морао да позовем. Чим се деси неки квар у машинској сали или неки проблем око канала они чују и ето их овде. Тако је било и у време мог деде, оца, али и сада када постројењем руководи мој син. То је стицај околности, али сам поносан на то што је и он део наше породичне традиције која је дала велики допринос радном веку електране - закључује Ратко.

Цветковићи су заједно накупили више од век и по радног стажа радећи у овом постројењу. Међу њима је и Ратков стриц Драгић и његових 15 година рада. Нико од радника никада није гледао на то колико ће времена провести на послу, а тако је и данас када о хидроелектрани брине десеторо запослених. Ни Саша није сањао да ће да наследи оца. Од када зна за себе зна и за хидроелектрану.

- У сећању имам јасне слике деде који ради око генератора. У почетку сам се, због буке, плашио да уђем у машинску салу, али сам то брзо прегрмео и од тада ме је електрана узела под своје. Школа ме је делимично припремила за овај посао, али сам више научио од оца и деде. Кад испадне генератор све је на нама. Тражи искуство и брзо реаговање - прича нам Саша.

Ова електрана ускоро добија нови модеран генератор, а и стари ће бити повезани са новом технологијом, па ће Саши и његовим колегама бити лакше.

- Принцип је исти само што ћемо, уместо механике, користити дугмиће. Ипак, и то захтева знање, јер када се сложи фреквенца генератора са фреквенцом мреже може да дође до механичких оштећења - објашњава Саша док нам показује старе, као и нови вертикални генератор на којем је много тога аутоматизовано.

Спој старог и новог - нови генератор уграђен под посебним условимаFoto: фото: И.Митић

POGLEDAJ GALERIJU

Међутим, Ратко верује у то да "нема боље него ручно". Са Сашином децом обилази електрану скоро сваког дана. Ратко, од троје деце, има шест унука и две унуке, па се нада да ће неко од њих кренути "дединим стопама". Најозбиљнији претендент је Сашин син Сергеј (16). Он има склоности ка овом занимању, а школује се на смеру индустријске роботике. Занимљиво је да Цветковићи нису једина породица из које је више људи радило у хидроелектрани. Горан Марковић (50) је овде запослен као самостални машиниста, а у електрани, која је део система наше електропривреде, и његов отац је провео цео радни век.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације