ЛОБАЊА КНЕЗА АЛЕКСАНДРА УКРАДЕНА У БЕЧУ: Александра Богдановић годинама на друштвеним мрежама објављује мало познате историјске чињенице

ПРОШЛОСТ на овим просторима ретко је била мирна, али је често билазаборављена. Управо је новинарска радозналост пре 12 година подстаклаАлександру Богдановић да отвори фејсбук-страницу "Историјски забавник" како би младима приближила скрајнуте и мало познате историјске догађајеи личности. У почетку је то био њен хоби, нешто што је радила из љубави, а сада је на друштвеним мрежама окупила око 340.000 пратилаца.

Фото: Википедија

- Желела сам да покажем да историја не мора да буде ни досадна ни сувопарна, каквом је понекад представљају, и да из ње и те како може и мора да се учи - каже нам Богдановићева, која је своје перо изоштрила у Смедереву. - Хтела сам да неке личности и догађаје сачувам од заборава и поново их ставим у жижу интересовања јавности и да се о њима поново говори. Нисам историчарка, већ новинарка, пишем приче да бих људима приближила историју, а ако им се нека тема или личност свиде, онда могу да наставе истраживање у стручној литератури.

Александра, условно речено, најстарију публику има на "Фејсбуку", па на "Инстаграму", док су најмлађи на "Тик-току". Како се већ више од деценије бави истраживањем прошлости, упознала је много историчара.

- Често ми они предложе тему или кажу да мисле да би нека личност или догађај били интересантни за мој сајт - каже она. - Дешава се и да читаоци пишу и предлажу теме, нарочито локалне приче. Понекад, док истражујем једну тему, пронађем још неколико прича. Нарочито је корисна стара штампа, јер у њој често може да се нађе одличан материјал. Трудим се да пратим и стране портале који се баве историјом и да преводим текстове за које проценим да би занимали наше људе.

Као посебно занимљиву причу до које је дошла, Александра издваја "Проклетнике са Азинаре".

- Код нас је тај догађај мало познат, јер се домаћи историчари скоро уопште нису бавили том темом - прича нам. - Српска војска је заробила аустроугарске војнике у првој години Првог светског рата. Они су са њом прошли Албанску голготу, а потом су предати Италијанима. Завршили су у логору на Азинари, малом острву крај Сардиније где су прошли пакао! Као да голгота није била довољна, тамо их је сачекао нови хорор, било је веома мало хране и воде, болести су харале. Ретко ко од тих људи је дочекао крај рата.

Foto:Wikipedia

Током година Александра је написала много прича.

- Прошле године веома "вирална" је била прича о гробовима Теслиних родитеља. Била сам на пропутовању кроз Хрватску и свратила на гробље у Госпићу да снимим гробове Милутина и Ђуке Тесле. Тај рилс је само на "Инстаграму" имао више од 1,7 милиона прегледа.

Александра каже да се најдуже "мучила" док је истраживала како је дошло до тога да у Србији држава рачуна време по једном, а Црква по другом календару и зашто никада није прихваћен Миланковићев календар, иако га је чувени научник правио управо за нас.

- Није ми било јасно зашто нисмо прихватили календар Милутина Миланковића који је до данас остао математички најтачнији начин израчунавања времена - каже она. - Прича ме није мучила због историје, познато је шта се, како и када догодило, већ због математике која се крила иза тог проблема. Одговор на питање "како се рачуна време" заправо је јако компликован, а желела сам да тему прво потпуно разумем, да бих била сигурна да могу да је читаоцима представим на што разумљивији начин.

FOTO: Privatna arhiva

Александра нам прича да јој се неколико пута десило да је позову потомци историјских личности о којима је писала, после објављене приче. Дешавало се, такође, да јој се јаве читаоци са новим подацима или породичним сведочанством.

- Пошто сам објавила фотографију Драгољуба Јеличића, дечака-борца из Првог светског рата, јавио се његов праунук Матија Вујовић да допуни причу и пошаље фотографије из породичних архива које сам онда могла ексклузивно да објавим - говори она. - Недавно смо открили идентитет војника са старе фотографије која је била изгубљена. Захваљујући рођаци која је препознала човека на њој, успели смо да је вратимо власницима.

Александра каже да је посебно интересују приче о којима се није довољно говорило, па су временом заборављене.

- Таква је прича о француској управи у Боки которској - каже Богдановићева. - Заборављени су и "српски Хериотери", односно дечаци који су током Првог светског рата упућени на опоравак у Шкотску где су научили да играју рагби. Или приче о "седмој републици Југославије": селу Буљкес у Бачкој у коме је од 1945. до 1949. постојала "грчка република", територија насељена грчким избеглицама којима је Југославија дала апсолутну аутономију: језик, полицију, школу, новине. Они су функционисали као "држава у држави". Иако село и данас постоји, зове се Маглић, у њему више нема Грка, а прича је из неког разлога потпуно заборављена.

Фото архива

Александра нас пита да ли смо знали да је кнезу Александру Карађорђевићу неко из гроба украо лобању?!

- То се десило крајем 1911. док је био сахрањен на гробљу у Бечу. Да ствар буде још чуднија, глава се после неког времена појавила, а случај никада није расветљен. Читава прича звучи надреално, али се заиста догодила! Када сам је чула нисам могла да верујем, али потврду сам пронашла у старој штампи која је детаљно у оно време писала о случају.

Фото: Јутјуб принтскрин/Чачкалица

Први Србин набијен на колац

 

АЛЕКСАНДРА је испричала причу о Николи Скобаљићу, српском властелину из 15. века која и данас живи и у историји и у легендама лесковачког краја.

- У овом граду ће вам испричати да га је родила девојка из оближњег села, а да је зачет тако што је јела живу рибу - скобаља. Речи ће још да је био толико мудар и храбар да га Турци не би поразили да га није издала кума, а да се кад је ухваћен на свом коњу винуо у небеса и легенду. Историјске чињенице су другачије. Он је био последњи владар Дубочице пре коначног пада под турску власт. Његова тврђава била је Зелен град код Вучја. Скобељић се упркос наредбама деспота Ђурђа Бранковића није предао Турцима, пружао је отпор турској војсци све док није ухваћен. Набијен је на колац и тако остао упамћен као први Србин, познат именом и презименом, осуђен на ту казну.

Фото - документација "Борбе"

Много је људи о којима је Александра пожелела да напише књигу.

- Једна од мојих омиљених личности је Драга Љочић, прва српска докторка која се, осим што је померала границе у медицини, читавог живота борила против мизогиније и за право жена да раде у јавној служби. Или Радослав Грујић, прота и "српски Индијана Џоунс", човек који је пронашао земне остатке цара Душана и за време Другог светског рата од усташа спасавао српско црквено благо са Фрушке горе. Они не само да би могли да добију књиге, него и филмове или серије за које верујем да би их људи гледали без даха. Толико су њихови животи били занимљиви и узбудљиви.

Александра је за свој рад више пута награђивана, чак је од ИКОМ Србија, националног огранка Међународног савета музеја (најпрестижније музејске организације у свету) добила захвалницу за изузетан допринос информисању јавности и афирмације музејске делатности, развоју свести о значају и вредности културне баштине.

Препоручујемо

Репортаже

0 0

ЕСТЕР ЈЕ РОЂЕНА НА МЕСТУ СМРТИ: Изложбом обележена 84. годишњица формирања логора на Старом сајмишту

09. 12. 2025. у 16:19

Репортаже

0 0

ДУНАВ БЕЗБЕДНИЈИ ЗА ПТИЦЕ ТОКОМ СЕОБЕ: Низ заштитних мера са циљем да се спречи страдање птица на далеководима

08. 12. 2025. у 18:20

Репортаже

0 0

НАДИ СУ ДОБРИ ЉУДИ ЈЕДИНА НАДА: Деветомесечној Нади Станковић из Бољара код Власотинца потребна је помоћ да победи болест

08. 12. 2025. у 12:15

Репортаже

0 1

ИМА НЕКОЈ КОЈ ЋЕ ГИ РАЗУМЕ: Милена Шовић, из Ниша, покренула први портал у Србији на призренско-тимочком дијалекту

08. 12. 2025. у 12:08

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације