НАША ЦРКВА ЈЕ ПО МЕРИ ЧОВЕКА: Професор универзитета Кајоко Јамасаки заволела православље и 2015. постала Анастасиа

Вукица СТРУГАР

10. 01. 2024. у 15:04

ПЕСНИКИЊА, есејиста, преводилац, професор Филолошког факултета у Београду и велики хуманитарац, Кајоко Јамасаки, давно је дошла из Јапана да у ондашњој Југославији усаврши знање: после студија славистике на Хокаидо универзитету, једногодишњег боравка у Сарајеву и Љубљани, 1981. стигла је у Београд и - остала.

НАША ЦРКВА ЈЕ ПО МЕРИ ЧОВЕКА: Професор универзитета Кајоко Јамасаки заволела православље и 2015. постала Анастасиа

фото З.Јовановић

Овде је са супругом Хирошијем основала породицу, родила Бранка, Михаила и Небојшу (који имају и јапанска имена), стекла пријатеље и постала Анастасиа. Будиста по рођењу, с радошћу је пре девет година примила православну веру и од тада посвећено слави све наше обичаје, свеце и празнике... Ипак, њена љубав према источном хришћанству почела је много раније, пре него што је уопште знала да ће једног дана живети у Србији.

- У време када сам се уписала на факултет, одржавала се изложба икона чувене јапанске сликарке која се замонашила у Санкт Петербургу. Био је то мој први сусрет са православном уметношћу, а онда се десило, можда не случајно, да чујем бугарску духовну музику - објашњава Кајоко Јамасаки. - Купила сам плочу и где год сам касније одлазила посећивала сам богомоље, уживала у црквеном појању. Све ме је то тихо пратило, вероватно и преко Достојевског и руске књижевности.

фото Приватна архива

Са владиком Серафимом,митрополитом токијским у граду Сендаију

Када је почела да предаје на Филолошком факултету, у близини Саборне цркве, осетила је потребу да кад јој је тешко уђе под њене сводове. Ипак, требало је времена да себе, потпуно и до краја, пронађе у православној вери:

- Мој муж Хироши је 2015. превео монографију о Високим Дечанима, а ја сам га темо пратила као гост. Иако се манастир налази у врло сложеном окружењу, осетила сам неки мир... Примили су нас отац Петар и игуман Сава, са нама су били и наши будући кумови, Миленија и Мирко из Врњачке Бање.

Понесени побожном атмосфером и осећањем, пријатељи Јамасакија инсистирали су да после Дечана оду у Ређо Калабрију и посете мати Стефанију, игуманију у селу Самира:

- Пошто је тамо сама боравила, договор је био да јој помогнемо. Када смо ушли у манастир заљуљали су се полијелеји са пуно свећа. Чудесан тренутак. Дошли смо пред сам Васкрс, а мој први разговор са мати Стефанијом био је о разлици између будизма и хришћанства. Објаснила сам да код нас, чим си Јапанац, углавном си будиста. Мој отац је традиционално припадао зен будистима, а мајка "чистој земљи". Ипак, као и свуда после Другог светског рата, родитељи су се прилично удаљили од верског живота. Мене је, пак, увек интересовало духовно биће и унутрашњи свет.

фото Приватна архива

Са монахињама из Жиче испред српске цркве на Башчаршији

Мати Стефанији је, каже, говорила о закључку једног јапанског научника како су у будизму сличне догме и основне идеје као у хришћанству, али да у њему нема Господара.

- Игуманија ми је одговорила: "Управо због тога је боље хришћанство!" Није ми било јасно... После два дана ме је одвојила од других и позвала да с њом пођем у куповину. Успут смо наишли на једног просјака, а начин на који му је уделила милостињу, препуна љубави, учинио је да у себи осетим велику снагу. По повратку у манастир, на Велики петак, пожелела да се крстим. Било је то веома спонтано, моји пријатељи су на лицу места постали кумови. Ето, видите како нас Господ саставља. Прво причешће имала сам у суботу, уочи Васкрса.

Годину после крштења Кајоко је добила стипендију Међународног института за јапанологију у Кјоту, једном од најзначајнијих градова за тамошње православље.

- Оно у Јапану датира од друге половине 19. века захваљујући Русу, данас Светом Николају Јапанском. У мојој отаџбини подигнуто је 10.000 православних богомоља... Схватила сам да кад те Господ позове крштењем, осетиш да ниси сам. Док само својим знањем хоћеш нешто да урадиш, све је лимитирано, али када се препустиш Богу, онда стекнеш посебну снагу. Јер, "све могу у Исусу Христу који ми снагу даје". Добијеш сигурност, радост и осећај заједништва.

Ипак, посебну радост Кајоко је осетила у Жичи. Једна верница, Јапанка, пожелела је да борави у неком нашем женском манастиру. Кајоко је, како каже, одлучила да је одведе у Жичу јер је она "суштина ствари".

- Оно што је за мушкарце Света Гора, за жене је Жича. Историчари уметности знају да је прекрасно распеће Христа у Студеници, али две представе распећа у Жичи су посебне. Као да Христос лети, уз много љубави.

На питање шта је оно истинско и исконско што је препознала у нашој вери, Каја одговара:

- Пре крштења одлазила сам у манастир Рача код Бајине Баште, чије монаштво посебно волим. Једно време је у прошлости тамо боравио песник Гаврил Стефановић Венцловић чија је поезија веома слична јапанском сензибилитету. Аскетизам у православљу много им је ближи од католицизма. У њему су раскошни храмови и мермерни стубови, док је православна црква углавном једноставна, по мери човека. Заједнички је и осећај пролазности и саборности. Јапанском бићу заједница је кроз историју била веома важна, за разлику од модерног доба који негује индивидуалност, с њом и усамљеност. Такође, у западном хришћанству у распећу се истиче мука и бол, док је у источном акценат на спасењу: тренутак када се душа одваја од телесности носи мир и благост, јер Христос се жртвовао ради свих нас.

Православци и један левичар

НАША саговорница није била прва која је у породици примила православље. Супруг Хироши (чији је отац био Бранко Вукелић, а мајка Јошика) крстио се већ по рођењу у Јапану, мада га је тек превођење монографије приближило Богу. Син Бранко крстио се на наговор пријатеља у Београду, као и Михаило - да би био кум пријатељу на венчању. И његова супруга Каноко, историчар уметности (по крштењу Вероника), пронашла се у нашој вери. Сви, осим најмлађег Небојше који је левичар по убеђењу.

Шимадино крштење у кимону

КАЈОКО нам приповеда и како је у Србију стигао угледни византолог Сузуки Мичитака, један од најбољих познавалаца српских фресака у Јапану. Отишао је са пријатељима на Свету Гору и одмах осетио потребу да се крсти, почетком 2000-тих.

- Када се вратио, на лицу му се видело неко просветљење. Нисам тада наслутила да ћу и ја имати сличан доживљај. И Шимада Сачи, византолог, долазила је често у Србију да помогне рестаурацији фресака у Ђурђевим ступовима. Осећала сам да ће Господ и њу позвати. Тако се и десило. Цела моја породица ишла је да јој да подршку, а она се крстила - у кимону.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.

14. 12. 2024. у 20:04

Коментари (2)

КОНКУРС ЗА МАЛЕ ДОМАЋЕ ПРОИЗВОЂАЧЕ: Mercator-S вас позива да постанете део бренда „укуси мога краја“