ПОНОСАН САМ ШТО МИ ЈЕ ДОБРИЦА ПОСВЕТИО ПЕСМУ: Љубиша стихове чува урамљене, у рукопису, крај многобројних награда

Љубиша Ранђеловић Џуџа (72), пензионисани организатор Дома културе у Печењевцу, идејни је творац и оснивач Дечје ликовне колоније "На крилима маште", која ове године слави 30 година постојања. За то време у колонији је учествовало више од хиљаду деце, а такву привилегију добија по један најталентованији ученик из сваке лесковачке основне школе по избору наставника.

фото: И.Митић

Неколико је десетина полазника који су завршили ликовну академију, на шта су организатори посебно поносни, а Ранђеловић о овој колонији говори као о свом животном делу. Њен значај препознали су и највећи српски дечји песници, од Раше Попова до Љубивоја Ршумовића, а најчешћи гост био је Добрица Ерић.

- Једне године, на цветним ливадама Власинског језера, Добрица ми је пришао и рекао да је написао песму о мени. Мислио сам да се шали, али сам га замолио да је, пред децом која су сликала, рецитује. Био је то неописив доживљај. На крају се проломио дечји аплауз, а ја мислим да нисам био "на крилима маште", већ небу под облаке - присећа се Џуџа части коју му је учинио један од највећих српских песника.

Ерићеву "Песму о Џуџи" Љубиша чува урамљену, у рукопису, крај бројних награда које је добио. Ту је и "Златна значка" Културно-просветне заједнице Србије, као највише признање за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, али и репортажа коју су, пре седам година, "Вечерње новости" објавиле о овој колонији:
- Радио сам на многим програмима и концертима. Водио сам и Драмски експериментални театар, али колонија је моје треће дете и пето унуче. Доживљавам је као нешто посебно и веома блиско. Од када сам у пензији њен сам доживотни, почасни гост, а колегама сам оставио у аманет да не дозволе да се прекине.

Иако, како каже, нема неке високе школе, Џуџа је заљубљеник у културу и као такав био је инспирација не само песницима, већ и великанима српског глумишта. Са сваким од гостију успео је да изгради блиске односе, а са многима је развио лично и породично пријатељство.

- Песници и глумци су се дружили са децом и отварали изложбе њихових радова. Са Добрицом сам био толико близак, као да ми је род најрођенији. Обишао је целу Србију, али сам му се, изгледа, ја највише допао. Виђали смо се бар једном у месец дана. Био ми је гост на породичним славама. Одлазио сам и ја у његово село, а глумац Данило Лазовић никада није прошао поред мог Залужња, а да није свратио - прича нам Џуџа, присећајући се тога како га је Ршумовић, својевремено, свом сину описао као "позитивно лудог човека".

- Посебно се памти и дружење са Рашом Поповим, који је очарао не само децу него и госте, конобаре, куваре и друге запослене хотела где су малишани били смештени. Био је чудо од човека - наглашава Џуџа уз многобројне анегдоте дружења овог песника са децом.

фото: И.Митић

А шта је Добрица Ерић мислио о Џуџи рекао је у посвети коју му је написао: "Џуџа је чудо природе. Необуздани и необрађени грумен племенитог метала који зрачи на све стране. Без Џуџе не би било многих лепих догађаја и дружења, па ни овог на Власини, најлепшем бисеру наше лепе и несрећне земље Србије, о којој и овде певам и тугујем".

фото: И.Митић

Док гласно читамо стихове Ерићеве "Песме о Џуџи", овом занесењаку очи се пуне сузама. Његове груди шири понос, али не пропушта прилику да, по ко зна који пут, у први план истакне своје колеге, наставнике ликовне културе, као и финансијску подршку локалне самоуправе без које вишедневни боравак деце на Власинском језеру не би био могућ.

Џуџа, Добрица Ерић и глумица Драгана МићаловићFoto: фото: И.Митић

POGLEDAJ GALERIJU

- Прве две године није било разумевања ниоткуда. Разочарао сам се, али сам знао да то мора да успе. Нисам губио веру, наду и вољу. Прва колонија одржана је у комплексу Јашуњских манастира. Радило се уз помоћ штапа и канапа, а да би обезбедио довољно хране за децу испразнио сам сопствени замрзивач. Трећа колонија је личила на ово што имамо данас, а четврта и пета су ми испуниле срце и то траје до данас - наглашава Џуџа.

ПЕСМА О ЏУЏИ

Морам сада да га скарабуџим

и песмуљак о мом другу Џуџи,

добричини са душом детета

што се ретко у животу срета.

Враголан, баштован, тракториста,

комедијаш или хумориста.

Гаји купус, кромпир и паприку,

има жену, децу и свастику.

Без велике школе и матуре,

он је срце у Дому културе

у чувеном селу Печењевцу,

замајава одрасле и децу.

Припрема им разоноде, бурне -

еколошке, естрадне, културне.

Чим изађе из њиве и баште

он се нађе „на крилима маште“

и поведе најмлађе сликаре

на Власину да шарају шаре,

да сликају лепотице брезе,

да не банче то лето без везе.

Води разне глумце и певаче

по селима да народ не плаче.

Од радости ове што нас снађе

кад нам земља прште у комађе,

кој тестиче с водом на сокаку,

па сад мож да толиш жеђ на шаку.

Но пусти то сад на неку буџу,

да се врнем још мало на Џуџу.

Подухвата нове подухвате

што не могу да се обухвате

овом песмом коју скарабуџих

о мом славном пријатељу Џуџи.

Печењевцу, којег многи знаду

у Лесковцу, у чувеном граду,

и селима около Лесковца -

кој да је бела врана, црна овца.

Такој њему сада расте слава,

да се барем не зеза бадава.

Да му барем буде бистра савест,

да му лакне кад га сколи туга -

родио је туј „нула шеснаест“

нашег драгог побратима с југа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације