РАНА У НАМА ЖИВИ И РАСТЕ Она је свуда, у душама нашим, говоре родитељи - Четврт века од када је, у Батајници, НАТО убио Милицу Ракић

ВЕСТ је ударила као гром. Вест која нас је оборила. Пројектил НАТО у Батајници је убио дете. Трогодишњу Милицу Ракић док јој је мама Душица спремала постељу за сан. Трагедија која траје догодила се у трену. И тај трен уписан је у вечност. У незаборав. У том трену "Милосрдни анђео" убио је нашега анђела. И, многе анђеле. Пописане и недописане. Рана. Жива рана Ракића. У њима и свима нама живи док трајемо. Парадигма страдања недужних тог пролећа 1999. године, када се деветнаест најмоћнијих земаља света обрушило да нам сатре корен. Цвет. И пупољке.

Приватна архива

У Батајници где се догодила трагедија Ракића, јуче не налазимо никог. Родитељи, брат и сестра малене Милице негде су изван овог дома. Тихују четврт века у болу и самоћи. У овим данима, кад рана прокрвари и обара, њима није ни до приче ни до сусретања. Они у овим данима причају са својом маленом мезимицом. Пребирају по њеним хаљиницама и играчкама. Цртежима на којима лети са лептирима и бумбарима између маминих лала и јоргована у комшилуку мирне батајничке улице.

Приватна архива

Душица, Миличина мама, нам је причала:

- Кријем патњу од Алексе и Анђеле. Алекса је упамтио све. Имао је шест година када је Милица убијена и он носи тај страшни терет. Анђела је на свет стигла касније. Стигла нам је као лек. Као утеха. Али, рана живи у свима нама. Расте, иако време пролази. Ми ипак, никада нисмо размишљали да напустимо овај стан. Ову адресу. Овде смо били заједно. Овде остајемо заједно. Овде смо с Милицом, сви. Она је свуда. У душама нашим. Ми се с њеним осмехом будимо и одлазимо на починак, испуњени што смо таквог анђела имали и будимо се са гневом што су нам је убили када смо се с њом толико радовали. Њеном осмеху, њеном детињству.

Казивала нам је још:

- Тешки су нам ови дани. То се речима не може описати. Патњу покушавамо да потиснемо Жарко и ја. Свесни да Алекса и Анђела с нама деле патњу. Они то не показују, али ми знамо. Довољан је поглед и ту је одговор. Ја више не плачем, сузе у мене урањају. Жарко плаче, ноћу, и не спава. Каже: Опет сам сањао нашу мрвицу. После, сатима ћутимо. Ћутимо.

Приватна архива

У 21 сат и 45 минута, 25. дана агресије, 17. априла, гелер НАТО бомбе убио је Милицу у купатилу породичног дома. Улетео кроз прозор, као да му је управо ово парче зграде у којој живе Ракићи био циљ. Погодио је девојчицу у главу. Тата Жарко је босоног утрчао у купатило. Милицу обливену крвљу зграбио у наручје, стрчао низ степенице, упалио ауто и возио. Возио према болници, а Милица му је у рукама клонула. Клонула. Отац је јаукао, знао је да је губи. Издахнула је у болници на татиним рукама.

Жарко још осећа последњи издах своје малене принцезе. И данас, после... после толико година за њега је то - сад, управо сад, она му је још на рукама. Волео би, говорио је, да је без обе остао само да је могао да је спасе. Замишља онај топли загрљај и радост, некад, када је са мрежом за лептире била на излету са њим, мамом и братом.

Приватна архива

А када је на свет дошла, као лек, њихова Анђела, све му се чинило да је на рукама подигао Милицу... Плакали су. Али у сузама које су потекле радошћу, није истекао бол. Јер, све у Ракићима почиње и завршава се у дану када су им убили Милицу.

- Никада ништа после тог 17. априла деведесет девете, неће бити исто у нашој кући - каже Жарко. И није! Душицу је бол оборио. И болест савила.

Враћамо време... 19. април, 1999. године, Батајница...

Злочин је одјекнуо. Пронео се васцелим слободарским жишком у мраку силе и бешчашћа.
Шта је скривило малено биће да буде убијено у свом дому, у купатилу на ноши. Да буде убијено док ју је чекала топла постеља мајчиним рукама припремљена за миран сан? Милица је сахрањена на батајничком гробљу, другог дана по убиству. Више стотина људи окупило се да је испрати на вечни починак. Збогом мали цвете, опраштали су се њени васпитачи из вртића. У малени гроб, на бели сандук, положена је њена вољена лутка. Бојице, бојанке и чоколада.

Памтимо речи опроштаја: "Рећи ће, Милице, како је све било грешка. Рећи ће зликовци да им је жао, али лагаће. Збогом мали цвете, жртво злочинаца. Коме си ти скривила да те тако сурово казни".

Препоручујемо

Репортаже

0 1

БЛАГО БОКЕЉСКИХ МОРНАРА: У Конаку кнегиње Љубице отвара се изложба о најстаријој братовштини на свету

05. 03. 2026. у 17:00

Репортаже

0 1

СТРЕПЊА ДУГА 12 САТИ: На аеродром "Никола Тесла" слетео авион из Дубаија у коме је евакуисан и новинар "Новости"

05. 03. 2026. у 16:59

Репортаже

0 0

УГРОЖЕНА КАРПАТСКА МИШЈАКИЊА: Ретка биљка расте само на Вршачким планинама, изнад клуба "Изазов"

04. 03. 2026. у 18:12

Репортаже

0 1

ЧАК 600 СЕЛА НЕМА НИЈЕДНЕ КРАВЕ: Депопулација и старење становништва у потпуности променили образац живота у руралним подручјима

04. 03. 2026. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације