ПРАВОГ СРБИНА НЕМА БЕЗ ОПАНКА: Добрила Димитријевић (64) , наставља породични занат као једина жена опанчар у Поморављу

ВЕЋ око шест месеци Параћинка Добрила Димитријевић (64) потпуно сама у свом дому ручно шије шумадијски опанак, јако тражени "комад" народне српске ношње. Посла има толико да тешко све постиже јер је породица Димитријевић деценијама у Поморављу знана као опанчарска.

Фото: З: Рашић

Зачетник старог заната био је њен свекар Радослав, опанчар више од 70 лета, а последње деценије једини мајстор овог заната у Параћину. Очију соколових и у деветој деценији, како каже Добрила, опанке је шио без наочара "од јутра до сутра". Она и њен супруг су му помагали јер је цела породица живела од опанчарства.

- Пре три године свекар је умро, нешто раније и свекрва, а пре шест месеци неочекивано и мој супруг Зоран након операције кука. Шта ћу, завршила сам све наручене опанке и наставила сама да их правим. Технику сам савладала за двадесетак година, колико сам помагала свекру. Заволела сам тај стари занат, а због опанака, кућа и двориште су ми и даље пуни људи. Нема правог Србина без опанка. Сви знају где је живео деда Раче опанчар, једини у овом крају - прича нам Добрила, док нам показује мокру уштављену говеђу кожу скројену за дечји пар опанака број 20.

Фото: З: Рашић

Док је посао делила са супругом, он је радио физички захтевнији део заната. Сад је у њеним рукама све - од кројења ђона и шивења, преплетања и рада "преко лозице", до постављања каишића и гуме одоздо, да би опанак дуже трајао.

Кожа се најпре избуши шилом, а затим се шије опутом - тракама сеченим од меке јагњеће коже. Кад је шивење готово, опанак иде на калуп и причвршћује се ексерчићима. Ту се обликује, суши и ради се завршна фаза. Ако је топло време, опанак буде сув и финално обрађен за један дан.

Димитријевићи су претходних година обули сва културно-уметничка друштва у Поморављу, али интересовања и даље има. Долазе сад и код Добриле људи из различитих крајева Србије. Долазе и они који раде у иностранству, а српски опанак би да понесу као сувенир. За једног, који живи у Канади, недавно је направила примерак дуг скоро метар... Човек је желео да му опанак буде колевка за бебу, кад је изведу из породилишта. Да потврди тако ону народну - да је Србин изашао из опанка.

- Многи се изненаде кад виде да их прави жена. Невероватно им је да сам савладала све тајне опанчарства, да сам после три смрти у кући успела да одржим занат. Нажалост, традицију после мене нема ко да настави. То је велика штета, јер посла има. Ја сад израђујем само шумадијски опанак, са врхом или без, док је свекар радио и влашке и перклаше. Траже се све величине, па и опанци за бебе које још нису проходале. Недавно сам правила пар за Немца, иначе српског зета - вели Добрила.

Она истиче да је ова врста обуће изузетно удобна, али није за кишу. Рок трајања зависи од квалитета одржавања. А одржава се тако што се маже лојем или неком другом кремом за природну кожу. Кад стоји, опанак се напуни згужваним новинама, да не изгуби форму.

Foto: Фото: З: Рашић

POGLEDAJ GALERIJU

Ова умешна и вредна жена прошлог месеца примила је своју прву пензију, а зарадила је радећи 35 година у штофари. Без обзира на то, наглашава, опанак неће испуштати из руке "све док има вољу". А судећи према ентузијазму са којим ради - имаће је још дуго.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације