КРВАВА ПАРТИЗАНСКА ЖЕТВА: Четири колубарска села пре осам деценија била завијена у црно због акције паљења жита

Колубарска села Дудовица, Чибутковица, Барзиловица и Жупањац била су, пре осам деценија, за време Другог светског рата, завијена у црно. У акцији паљења жита, 4. августа 1944. године, партизани су убили 15 младих људи распоређених да чувају вршалицу и летину. О овој трагедији, генерацијама се преносило шапатом, све је полако падало у заборав...

FOTO: Privatna arhiva

Ово каже новинар и публициста Драгиша Божић из Мораваца код Љига, који је стравични догађај описао у својој књизи “Црвени метак”. То штиво је потресни зборник недаћа које је народ трпео током страховладе нове комунистичке власти у Југославији после Другог светског рата.

- У току немачке окупације, партизани су организовали акцију “ни зрно жита окупатору”, али то нису били напади на непријатељске магацине са одузетим житарицама, већ паљење вршалица и пожњевене пшенице сеоских домаћина – објашњава Драгиша Божић. - У троуглу Лазаревца, Аранђеловца и Дудовице положајe су држали равногорци, који су, да би спречили партизане да пале жито и вршалице, постављали страже, углавном младиће уписиване као борце на чекању, без оружја.

Крајем јула 1944. године, Светислав Поломчић и Живота Ивановић из Барзиловице поставили су своју вршалицу на парни погон у Дудовици, а када су партизани преко својих доушника сазнали да ту нема наоружаних четника, већ само мобилисани младићи, организовали су напад. Никаквог отпора није било, за кратко време свих 15 младића је убијено, вршалица је запаљена, забележио је Божић у књизи.

- Од свих убијених, један је имао 47, двојица по 30 година – каже Божић. - Сви остали, њих дванаесторица, имали су од 19 до 23 године. Четворица су били јединци. Двојица су били избегли у Србију из Босне, од усташког ножа, а смрт их је дочекала на Колубари и сахрањени су у Чибутковици код Лазаревца, далеко од свог завичаја.

О трагедији, Божићу је у перо говорио Јова Поломчић (79) из Барзиловице, који је, вели, само пола сата пре напада са осталом децом отишао са њиве. Када је био близу куће, настала је пуцњава, небом се одсијавала ватра од запаљеног дреша. Сећао се Јова, који је у међувремену преминуо, да су мајке убијених јединаца до краја живота носиле црнину. Кад су дошли комунисти на власт, родбина убијених о том догађају морала је да ћути.

- Тај напад десио се у први сумрак, пуцњава је трајала поприлично кратко, а када се све утишало после неког времена поред наше куће, из правца Дудовице, прошла је група партизана – казивао је аутору књиге сада покојни Радовин Милошевић (93) из Чибутковице. Имали смо тада волове, па сам са запрегом довезао у Чибутковицу двојицу убијених, а тамо, на гумну, био је прави хаос. Убијени су лежали у крви, кукњава родбине која је дошла по покојнике... Тај призор вечно ми се урезао у памћење.

О овом догађају, партизански извори наводе да је “победа над четницима у Дудовици била једна од већих победа НОП у колубарском крају после 1941. године”. Познати партизан Живомир Несторовић, Жика Даросавац, у књизи “Црвене стазе” истиче да су Први шумадијски одред и Друга шумадијска бригада НОВ напали четнике у Чибутковици и Дудовици, убили 15, а 20 заробили...

- Тужно је што је сећање на ову страшну трагедију безмало ишчилело – каже Драгиша Божић. - У ова четири села ни данас, после толико деценија, нема никаквог обележја о овом догађају. Нема никога ко би памћење на овај злочин преносио новим генерацијама, јер убијени младићи немају потомака, нису ни стигли да формирају своје породице. О овом крвавом догађају у Чибутковици, Дудовици, влада мук. Ни данас нема никаквог интересовања да се овим мученицима подигне белег...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације