ЈА, Уна, ријека студена/немирна као Крајина/Крајина, крвава хаљина/многе сам јаде видјела..., шапутала је смарагдно зелена Уна стихове Бранка Ћопића кад смо се у Хрватској Костајници једва од ње растали на путу који нас је водио навише у банијска села. Тамо где су Срби моји вековима огњишта своја свијали, бразде орали, воћњаке садили и благо на испашу изгонили, све док их нису као жито у пуном роду сасекли ножевима, јединим у свету што добише име по народу који сатиру, а онда изданке што преживеше поломили у налету мрачне "Олује".

Коментари (0)