ОСВЕТЉАВАО ПУТЕВЕ СВОМ НАРОДУ: Пре 110 година у Кућанцима, у Славонији, рођен патријарх Павле

ЧУВАЈМО се нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди; Није важно ко одакле потиче, него у шта израсте; Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек; Не бранимо се од туђег зла злом у себи; И себи и другима кажем: мене може да понижава ко год хоће, али да ме понизи може само један човек, а то сам ја. Кад то зна, човек има стабилност; Будимо људи.

Патријарх Павле / Архвиа

Ове речи патријарха Павла (1914-2009) одзвањају и данас као светионик хришћанске етике, али и као опомена. Омиљени поглавар СПЦ, рођен на данашњи дан, пре 110 година у Кућанцима, постао је симбол скромности, духовности и истинске посвећености. Животни пут био му је испуњен искушењима. Човек који ће постати духовни отац српског народа, остао је без оца још у колевци. Детињство без родитеља га је повезало са Црквом и вером.

Новости

- Целога живота потуцао се од немила до недрага, без своје куће и кућишта, живећи више небом него хлебом - каже протођакон др Љубомир Ранковић. - Што је говорио, то је и творио. Умањен телом, био је горостас духом. Својим светим животом био је светло у тами. Осветљавао је путеве своме народу кроз густе тмине и помрачине, био светиљка која се не меће под суд него на свећњак, да светли свима који су у кући. Опомињао је, дозивао речју и животом себе и друге, чином и положајем био је први, а живео је као последњи. Целим својим животом био је учитељ смирења.

Фото Б. Субашић

Гојко Стојчевић, како је било световно име патријарха Павла, завршио је нижу гимназију у Тузли. Становао је код стрица у десеточланој сиромашној породици. У школи је био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", седео је у клупи са муслиманом и Хрватом. Иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања био је богословија. Завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву којом је управљао митрополит Петар (Зимоњић). Био је запажен као добар појац.

Богословски факултет у Београду уписао је 1936, а ава Јустин Поповић предавао му је догматику. На Медицинском факултету је стигао до друге године, Богословију је завршио. На почетку Другог светског рата издржавао се радећи на грађевинама, али, како је био слабог здравља, отишао је у овчарско-кабларски манастир Свете Тројице. Замонашен је у манастиру Благовештења 1948. и добио име Павле. За епископа рашко-призренског устоличен је 1957. У овој епархији градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања. Као владика рашко-призренски сведочио је у УН пред многим државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на КиМ. По својој епархији је углавном ишао пешке, од Пећи до Пећке патријаршије, од Приштине до Грачанице.

- Био сам ђак Призренске богословије када сам први пут срео патријарха Павла - каже свештеник Михаило Вукчевић из Манастира Раковица, где патријарх почива. - Често је обилазио Богословију, интернат, служио литургије. Какав је био тад, такав је био и касније. Био је непроменљив. Сећам се да смо увек, на почетку распуста, заједно путовали у Београд возом. Помагао сам му да утоваримо оне његове чувене кофере, а он је мене звао да седнем поред њега. Памтим његову благост.

Фото Б. Субашић

За патријарха СПЦ устоличен је почетком децембра 1990.

Виђена је Његова светост у шетњи улицом и како се вози градским превозом, како с раног пролећа бере коприву уз закоровљене зидине Калемегдана и како са занимањем загледа наслове нових књига у књижарама дуж Кнез Михаилове улице. Виђан је на улазу у зграду Скупштине, Владе, Председништва и Белог двора, са белом патријаршком паном на глави, а у ноћним сатима виђали су га у неверици ретки пролазници, како са убогом сиротињом и бескућницима прилази контејнерима тражећи бачене ципеле, старе чизме, кожну торбу или какву другу ислужену и одбачену стварчицу, која може послужити у његовом кућном рукодељу.

- Као патријарх није примао плату. Живео је од своје скромне пензије - каже Ранковић, аутор књиге "Ево човека" коју су објавили "Глас Цркве" и "Новости". - Није био ни шкртац, ни циција. За себе није тражио ништа. Био је чуваран и штедљив. Ноћу је обилазио велику зграду Патријаршије и гасио заборављена светла по ходницима и канцеларијама. Себи је правио и крпио ципеле, шио и ушивао, прао и пеглао одећу, спремао храну. Видео је то цео Београд и сав српски род. Ширила се у народу истина "о свецу који хода". Патријарх се на крају земнога века телесно скућио у манастиру Раковица, а духовно у дому Оца Небескога, и у души и срцу свога народа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације