ВОЛЕО УМЕТНОСТ, ШКОЛОВАО СИРОТИЊУ : Навршило се 200 година од рођења владике Вићентија Красојевића

У малим шумадијским селима рађани су велики људи који су својом вером, жртвом, трудом и делом учинили Србију слободном, а Шумадију "пијемонтом српства". Један од њих је и епископ ужичко-крушевачки (жички) Вићентије Красојевић (1824-1882).

V Danilov

Знаменити враћевшнички духовник и добротвор рођен је пре 200 година у селу Горња Црнућа, а тим поводом објављена је књига "Вићентије Красојевић - владика и задужбинар" Јевђе А. Јевђевића и снимљен документарни филм "Завештање владике Вићентија" који је пре неколико дана приказан у крипти Храма Светог Саве.

Био је изданак старог српског монаштва, епископ, мецена и задужбинар. Био је и члан Српског ученог друштва (академик). У време његовог рођења конак у Црнући је имао статус једног од четири кнежева двора. Породица Красојевић је била у најближем пријатељству са породицом кнеза Милоша Обреновића. Претпоставља се да је Вићентијев духовни отац архимандрит враћевшнички Мелентије (Павловић), који је касније био први поглавар Српске цркве. Он је малог Вићентија одвео у оближњи манастир Враћевшницу да учи школу. Вићентије се у манастиру описменио и заволео монашки живот.

- У његово време оно што је у немањићкој Србији била Студеница, у Србији Обреновића постала је Враћевшница - каже Јевђевић. - Кнежеви Милош, Михаило и Милан били су Вићентијеви пријатељи. Чим се вратио и започео своју другу владавину, кнез Милош је утицао да његов пријатељ Вићентије буде постављен за игумана. Обреновићи су осећали обавезу да обилно помажу манастир Враћевшницу.

А, Вићентије је манастирску имовину одржавао и умножавао. Подигао је воденицу на реци Гружи и механу на путу за Крагујевац. Подигао је и велики виноград и воћњаке. У време кад ни градови нису имали водоводе, Вићентије је из планине довео воду до манастира кроз земљане цеви - чункове. Манастирско братство је расло, а један од манастирских ђака које је игуман Вићентије описменио био је трговац Вићентије Васић, отац чувеног писца и академика Драгише Васића.

милица костић

- Вићентије је имао широка интересовања и укус неуобичајен за то време - каже Јевђевић, иначе један од настављача Вићентијеве задужбине. - Волео је књижевност и још као обичан монах и ученик Богословије помагао је издавање књига. Интересантно је да су осим њега на неке од књига били претплаћени и сви калуђери који су живели у Враћевшници. Тако су помагали објављивање књига и Вука Караџића, и Јована Јовановића Змаја.

Вићентије је волео уметност и науку. Дружио се са песником Миланом Ракићем и математичаром Михаилом Петровићем Аласом, а песника и сликара Ђуру Јакшића позвао је да уради слике за манастирску галерију.

- Док је био наставник у Крагујевачкој гимназији, Ђура Јакшић се одазвао позиву игумана Вићентија да проведе један летњи распуст у манастиру. Јакшић је насликао за то време слике српских владара Немањића, неких чланова породице Обреновић и историјске композиције из Првог и Другог српског устанка. Претпоставља се да је портретисао и Вићентија. Било је ово исплативо за Ђуру који је једва састављао крај с крајем, јер је за овај посао добио вредну надокнаду. Од ових слика сачуван је само портрет кнеза Милоша. Библиотека пуна народних старина, архивских докумената и галерија су, нажалост, изгореле у пожару који је захватио манастир 1920. године.

За време Вићентијевог старешинства у Враћевшници су боравили кнез Милош, краљ Александар Карађорђевић, митрополит Петар (Јовановић), Михаило (Јовановић), војвода Стеван Книћанин, Феликс Каниц... После убиства кнеза Михаила 1868. године Вићентије је изабран за народног посланика. Његов рад није остао непримећен и Црква га је унапредила у чин архимандрита 1871. године.

- Вићентије је био велику "обреновићевац", један од потписника писма саучешћа " у име целог народа рудничког округа" - наводи Јевђевић. - Један је од потписника писма у коме се каже да Србија не може ником толико колико лози Обреновића да захвали за спасење и да на престолу српском треба да буде кнез Милан Обреновић.

FOTO: Privatna arhiva

Као епископу резиденција је Вићентију била најпре у Карановцу (Краљево), а касније у Чачку. Титула му је била епископ ужички и епископ ужичко-крушевачки, а касније је промењена у епископ жички.

При крају свог живота, 17. фебруара 1882. године у Београду, својим тестаментом је основао фонд под називом "Задужбина владике ужичког Вићентија Красојевића" у којој су били најугледнији људи тог времена. У њој су се налазиле просторије Богословије Светог Саве, Краљевска српска државна штампарија, Академија ликовних уметности, одељење Филозофског и Правног факултета, библиотека Правног факултета и кабинет проф. др Слободана Јовановића. Зграде су даване под закуп, а од прихода су стипендирани питомци. Отац Јевђе Јевђевића, адвокат Александар Јевђевић био је један од стипендиста.

Целокупно своје имање је завештао Задужбини, установио њену унутрашњу организацију и начин располагања завештаним средствима тако да, како је написао, "првенство из ове моје задужбине имају моји рођаци, односно који је ближи мој рођак има веће право на издржавање, за њима долазе ученици из мога места рођења Горње Црнуће, а после њих ученици Срби из Кнежевине Србије". Епископ Вићентије је тестаментом прописао да стипендисти његове Задужбине, осим доброг учења и примерног владања, имају обавезу да му, како је записао, сваке године приређују парастос "у време кад сам умро једног дана за то удеснога". На крају тестамента је замолио "српске власти да не кваре" његову последњу вољу.

FOTO: Privatna arhiva

- Воља епископа Вићентија је поштована све до 1941. године и наци-фашистичке окупације Краљевине Југославије. Задужбинске просторије на Топличином венцу је заузела немачка окупациона војска, а после рата их је преузела ОЗНА - каже протојереј ставрофор Велибор Џомић. - На крају, комунистичка власт их је 1958. године национализовала као "друштвену својину". Зграда Задужбине је срушена, а на њеном месту је саграђена нова зграда са гаражом, чему се у то време храбро успротивио архитекта др Предраг Пеђа Ристић. Али, узалуд.

Задужбина владике Вићентија је обновила свој рад 15. марта 2014. године на скупштини потомака стипендиста одржаној у Парохијском дому храма Светог Саве у Београду. Упокојио се 15. марта 1882. године у Београду. Опелу у Саборној цркви присуствовали су краљ Милан, краљица Наталије и скоро цела влада, а затим је његово тело испраћено у Враћевшницу. Сахрањен је у припрати манастирске цркве преко пута гробнице митрополита Мелентија Павловића.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације