КО СРЦЕМ МРЗИ ТАЈ ЈЕ У ЗАТВОРУ, МИ СМО НА СЛОБОДИ: У Ђаковици код Драгице Гашић и мати Јоаникије, јединих преосталих Срба у овом граду

ЈЕДНА Српкиња и једна монахиња. Једна кућа, манастир и улица која се још само из старе навике зове "Српска". На албанском одавно носи име неког НАТО генерала или терористе тзв. ОВК.

Фото: Д.Миловановић

То је данас Ђаковица. Град у Метохији из којег је 1999. протерано више од 12.000 Срба. Вратила се само једна Српкиња - Драгица Гашић. Каже, неће нигде из Ђаковице све док буде могла да стоји на ногама:

- Не пада ми напамет. Моја деца ме питају до када мислим да живим у Ђаковици, а ја им одговарам: док могу саму себе да служим.

Фото: Д.Миловановић

Одлазак новинарске екипе из централне Србије у Ђаковицу није као посета било ком другом месту на Косову и Метохији. Најпре су нас саветовали да никако не идемо аутомобилом са београдским таблицама, кажу, лако ће полетети каменице и ка возилу и ка нама. Свако мало, једном у месец-два лете и ка тераси и прозору стана Драгице Гашић. Она се не плаши. Заустављања по граду ради фотографисања и снимања било чега, такође нема - само из аутомобила, најбоље у покрету, уз одшкринуто стакло. Језу у костима пред полазак у Ђаковицу подгрева и прича о две неотворене масовне гробнице Срба негде изван града у шуми, према граници са Албанијом. Сви знају за њих, и представници међународних снага. Нико никада није сакупио храброст ни да им приђе, а камоли да их отвори, јер су добро чуване.

Фото: Д.Миловановић

Питамо: зашто се Срби не долазе. Кажу нам: Много је отворених рана, лека нема. Све смо испоштовали. Пронашли смо пријатеље који су нас у Ђаковицу повезли са другим таблицама, апарат са објективом нисмо никако истицали. Зауставили смо се испред зграде последње Српкиње у Ђаковици. На улазу стоје двојица мушкараца и добро нас посматрају. Прошли смо ћутке, да се не чује језик којим говоримо, без директног контакта очима, да не изазовемо било какав инцидент, јер ми ћемо отићи, а Драгица остаје.

Фото: Д.Миловановић

А, она? Она нам отвара врата насмејана и срећна што су јој стигли гости. Могућност да са неким пријатељски поразговара вреднија је од свега. Из њеног осмеха никада се не би закључио како живи ова упорна жена, какву је голготу прошла да поврати отети стан, какву голготу пролази и даље. Изводи нас на терасу да нам покаже поглед и њену Ђаковицу.

Пре само неколико ноћи, сатима су јој лупали на улазна врата. Припадник тзв. косовске полиције сваког радног дана долази да је обиђе и види да ли је све у реду.

- Некада су долазили и војници Кфора, да ме обиђу, да провере како сам, да поразговарамо, али их последњих месеци нема. Не знам зашто - каже Драгица показујући нам фотографије са њима.

За хлеб и основне животне намирнице она мора да иде или у трговину не тако близу зграде или чак у центар. Кад год може оде и до цркве, напорно јој је, јер до тамо има неколико километара, а има здравствених проблема. Некада је могла да купи хлеб ту одмах близу своје зграде, али јој је газда продавнице у једном моменту рекао да хлеб више не сме да јој продаје.

- Рекла сам му: ако не смеш - не смеш. Са њим сам причала српски, а са његовом женом албански. Потом сам отишла у самопослугу да купим хлеб, кад мени онај што стоји за касом каже на албанском: "Не можеш да уђеш". Питам га зашто, а он одговара: "Због тога" - прича наша саговорница.

Драгица се у Ђаковицу вратила после 20 година. Каже, жеља да се врати никада није чак ни утихнула:

- Увек сам имала жељу да се вратим у Ђаковицу и непрекидно сам сањала мој сан. Више сам волела да умрем, него да будем негде другде сем у Ђаковици.

Питамо је да ли јој помаже ико из Ђаковице, а она слеже раменима и каже:
- Не, па ко да ми помогне?!

Велику захвалност, каже, дугује Канцеларији за Косово и Метохију која јој свесрдно помаже. Међу фотографијама драгих људи Драгица држи и ону са директором Канцеларије, Петром Петковићем. 

Фото: Д.Миловановић

Са првим комшијама у згради Драгица се не познаје. Каже да је на почетку покушавала да их поздрави на ходнику, али су они окретали главу. Навикла се и на то, и на лупање по улазним вратима, на каменице које лете ка њеном прозору, на ограничену слободу. Приликом завршавања неких послова око докумената за стан у општини су јој отворено рекли да у Ђаковици опстаје само зато што је жена. За мушке српске главе у овом граду нема места и Албанци тврде да их више не би било убрзо после повратка на своја огњишта.
Пркосна и поносна Драгица Гашић испратила нас је исто као при дочеку: са осмехом и поруком "дођите ми поново". На излазу из њене зграде сусрели смо се са тројицом полицајаца који су дошли у редовну проверу. Легитимисали су нас, питали ко смо, шта смо и пустили даље.

Фото: Д.Миловановић

Град велики, зграде високе, трговине блештаве, застава црвених са црним орлом свуда, понегде и она плаво-жута, за свеже измишљене државе. Нигде ни наговештаја да је овде пре НАТО агресије живело више од 12.000 српских душа. Када Ђаковчани понекад на задушнице, на своју одговорност, јер им безбедност више нико не гарантује, дођу да обиђу гробове својих предака, чак и тада се види слика и прилика огромног напора и беса да се у овом граду затре све што би могло и подсећати на Србе: гробља најпре разрушена, па у корову, запуштена, Срби чак више не могу да пронађу ни места где у немиру почивају њихови мртви.

Улазимо у чувену Српску улицу. Уска, сабијена, начичкана несразмерно великим зградама које као да су одгоре побацане у касабу. Негде на средини полуурушена кућица од цигала и блата. На зиду остаци жуте боје, крова нема, прозора такође. Трем срушен. Види се да је некада била господска, са великим двориштем и огромним дрветом на улазу. Са свих страна сабиле је свеже изграђене зградурине, толико да и када одлучи да падне до краја, од њих ни то честито неће моћи. Пријатељ нам каже да је то можда последња српска кућа коју нису успели чак ни привидно правно да присвоје и претворе је у зграду, па ето стоји вероватно тако још коју годину док време не учини своје и потпуно се не заборави чија је некада била.

Фото: Д.Миловановић

Удубљени у разговору и због испред паркираних аутомобила умало да нам промакне порука коју су комшије Албанци исписали на зиду тик уз ову кућу. "F..К SERB" поручују овој поноситој рушевини, јер нико други и није остао ко би ову ружну поруку могао да прими.
Поткрај Српске улице, капија Манастира Успења Пресвете Богородице. Храм опасан високим зидом, капија и већа и мала добро затворене. На улазу са унутрашње стране полицајац. Сазнајемо да њих седморица смењујући се чувају храм Божји и мати Јоаникију. И дан и ноћ.

Фото: Д.Миловановић

Мати нас дочекује и говори о животу и историјату светиње. У порти гробови: игуманије Теоктисте и Српкиња које су после рата помагале у манастиру. Осим цвећа, мати гаји и гоџи бобице, сибирски лимун... Хвали нам се алејом ружа од које се не може проћи када све процветају. Каже тешко јој је што је сама, највише јој недостаје једна искушеница. Тренутно је са њом једна девојка, студент, која јој помаже, али њој треба неко ко ће живети ту.

- Све је било тотално сравњено за време рата. Посадила сам около чемпресе, борове, све су то посекли, само су два ораха остала и ова липа. Не долазе људи. Гађали су их камењем када су долазили Ђаковчани који овде имају своје куће, имали су станове. Када су их протерали, то су им све заузели и сада они стрепе да се овде врате. Васкрсла је црква наша, слава Богу, не може нам бити ништа. Мени је овде као у рају. Они који мрзе - они су у затвору, а ми смо на слободи.

Подвижнице "Вечерњих новости"

НА посебном месту у једној манастирској витрини - сребрна плакета "Вечерњих новости" за "Најплеменитији подвиг године".
- Уручена нам је 2020. године - уз благи осмех каже нам мати Јоаникија док нам показује признање.
Специјални жири на чијем је челу академик Матија Бећковић, у најлепшој и највећој акцији српског новинарства, доделио је монахињама из Ђаковице, тада игуманији Теокисти, мати Јоаникији и искушеници Васиљки Перић, ову плакету јер у готово немогућим условима у овом граду чувају српско име и светињу.
Исто признање, додељено је прошле године и Драгици Гашић.

Фото: Д.Миловановић

Препоручујемо

Репортаже

0 6

ЖИВИМО ЗАВЕТ СВЕТОГ САВЕ: "Новости" у Штрпцу и Готовуши на обележавању дана посвећеног првом српском архиепископу (ФОТО/ВИДЕО)

29. 01. 2025. у 09:00

Политика

0 6

"ЧЕСНИЦА ЈЕ СИМБОЛ НАШЕ ВЕРЕ" У центру Грачанице ломљена чесница тешка десет килограма са три златника

07. 01. 2025. у 15:13

Друштво

0 4

"ПОСТИТЕ И ВЕРУЈТЕ У СЕБЕ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!" Божићна литургија у Лепосавићу - Мали Данило извукао златник из чеснице (ВИДЕО)

07. 01. 2025. у 12:47

Репортаже

0 1

ОД ЧУДОТВОРКЕ ТРАЖЕ УТЕХУ, МОЛЕ СЕ ЗА ИСЦЕЉЕЊЕ: У руској цркви на Ташмајдану верници се клањају икони Богородице "Умекшање злих срца"

02. 02. 2025. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације