"НИСМО ОБРУКАЛИ НИ ПРЕТКЕ, НИ ПОТОМКЕ": Међу див јунацима који су се борили на Кошарама био је и Дејан Јанковић из Аранђеловца

ПРЕ 26 година започела је савремена српска херојска епопеја за одбрану отаџбине од НАТО агресора - битка на Кошарама.

Фото: Приватна архива

Био је то историјски бој, српски Термопили на крају 20. века. Битка на граници за државну границу, на пакленој линији ватре, битка на ивици живота и смрти где се од 9. априла до 10. јуна 1999. Војска Југославије супротставила копненој инвазији терориста тзв. ОВК, широко потпомогнута НАТО авијацијом и артиљеријом регуларне војске Албаније. Наши војници, већином тек пунолетни младићи, стали су на црту вишеструко бројнијем непријатељу. И нису одступили, границу Србије су одбранили. Њих 108 за одбрану своје државе дали су највише што се може - живот, многим преживелим борцима та битка је заувек променила животе...

Међу див јунацима у бици на Кошарама био је и Дејан Јанковић, из Аранђеловца, данас ожењен, отац двоје деце. Тада војник 53. граничног батаљона. Сада 26 година после, за "Вечерње новости" први пут говори за неки српски медиј.

- У војску сам отишао у септембру '98. Најпре у центар за обуку граничара у Зајечар. Два и по месеца смо тамо вежбали маршеве, наоружање, сналажење у простору... Био сам дете, а постајао сам војник. У децембру сам стигао у касарну у Ђаковици, а већ после три дана распоређени смо по караулама. Зима је била сурова. Ја сам завршио на караули Генерал Павле Илић, изнад Дечана. Тамо сам први пут схватио шта значи чувати границу. Дани су пролазили у патролама, заседама, на снегу и леду, с оружјем на рамену и душом у грлу - прича Дејан тихо, као да и даље носи тај снег у очима.

Фото: Приватна архива

Битка је почела на православни Велики петак, 9. априла. У три сата ујутру, артиљеријска паљба с албанске стране засула је караулу Кошаре. Ударали су топовима, хаубицама, минобацачима..., и тиме отворили врата терористима тзв. ОВК, који су покушали да уђу копном.

- Једног јутра дошли су по нас из команде: заменик команданта Димчевски, капетан Ковачевић и водник Николић. Рекли су да идемо на Кошаре, да помогнемо браћи граничарима. Нисмо питали ништа. Кренули смо. Сећам се како је изгледао први тренутак кад смо стигли. Све је било разровано, дим, прашина, крв... Место Опљаз, ту смо се укопали. Прва помисао била ми је да нема шансе да ико остане жив, али нико није рекао: "Нећу" - сећа се Дејан.

Фото: Приватна архива

Напади су били свакодневни. Подршка терористима тзв. ОВК из ваздуха није престајала: НАТО авиони, противавионски топови, касетне бомбе... Ноћи су биле најгоре. Мрак, звецкање муниције, тихи шапат војника, и над главом - зујање авиона, које се преливало у урлик смрти.

- Најтежи тренутак био ми је кад сам једног саборца уносио у возило. Погинуо је. Крв му је била по мени, до лаката. Прсти су ми дрхтали док сам га спуштао. Данима после тога, осећао сам мирис крви. Као да се увукла под кожу. Као да је постала део мене. Али, ако би опет требало, опет бих ишао. Не зато што волим рат. Него зато што волим ову земљу, волим Србију. И све оне које смо тада оставили код куће, да мирно спавају - без двоумљења говори Дејан.

Фото: Ј. Ћосин

ХВАЛА "ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА"

СВАКИ 9. април за мене је као повратак на Кошаре. Сећања навру, сањам те слике. Када је новинарка вашег листа, крајем августа 2020. отишла на Кошаре, запалила свећу (слика изнад) и објавила текст и слике, нисам могао да дишем. Препознавао сам сваки камен. Свако дрво. Као да сам и ја стајао тамо с њом. Као да су сви наши погинули другови стајали иза ње док је палила свећу, гледали је, захваљивали јој се. И данас желим да се захвалим "Вечерњим новостима" што су ми поводом 26. годишњице од почетка битке на Кошарама, дале прилику да кажем нешто о нашој борби - рекао нам је Дејан. 

Било је, каже нам, и чуда. На Ђурђевдан, 6. маја, минобацачка мина пала је свега неколико метара од њега:

- Детонација ме је бацила уназад. Срећом, имао сам на себи панцир. Један од само два у нашем одељењу. Нас осморица, а два панцира. Тог дана сам ја имао један. Бог је одлучио да преживим.

Сећа се и напада на брдо Шкоза, када су касетне бомбе падале у таласима, а небо је бљувало ватру.

Фото: Ј. Ћосин

- Звук је био надреалан. Гелери, камење, све је лепршало кроз ваздух. Испод нас је горела земља. Шкоза је данима после тога тињала, као рањена звер. У истом периоду, А-10, амерички авион за блиску подршку, дејствовао је из топа који производи застрашујући звук. Као рика неке звери, само десет пута јаче. Командант Шљиванчанин је тада био с нама. И он је једва стигао до заклона. Ми смо само лежали и чекали да престане. Да преживимо - сећа се те страшне ноћи.

Када је потписан Кумановски споразум 10. јуна, на Кошарама се још пуцало.

- Борба није престајала. Нама је наређено да се 13. јуна ујутру повучемо. Али тог јутра опет минобацачки напад. Узвратили смо. Тек 14. јуна је све стало. Кренули смо ка Јунику, пешке, са сандуцима муниције на леђима. Ниједан метак тог јутра. Само тишина. И осећај: повлачимо се, а нас нико није поразио!

- Битку нисмо изгубили. Терористи из тзв. ОВК нису могли даље. Остали су заглављени. А ми смо издржали. Ми, редовни војници, дечаци од 18, 19 година. И нисмо се осрамотили ни пред прецима ни пред потомцима.

Фото: Ј. Ћосин

Данас, 26 година касније, Дејан је у контакту са многима од својих сабораца. Састају се, сећају, за погинуле, али и касније преминуле другове пале свеће... 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације