У ЖЕГАР КОД ОБРОВЦА ВРАЋАЈУ СЕ МЛАДИ СРБИ: Обнављају своје старе домове или подижу нове на далматинској земљи својих прадедова (ФОТО)

НА готово 40 степени, није било тешко схватити зашто Жегар носи такво име. Од врућине и зрикавци бејаху замукли. Али, Жегар је, чини се, у неком пакту с упеклом звездом па она истиче сву лепоту овог места у Правој Буковици и његов бели камен што је у основи свега и лијандере свих боја и капи росе на заруделим гроздовима и ледену смарагдну Зрмању што се у Жегарском пољу утишала, разбашкарила као да јој се из ове живе бајке не тече даље.

Фото: Д. Миловановић

Нас су овде довела и предања и прича о животу у њему данас. Епско место, вишеструко опевано у нашој народној поезији, ускочком сабљом и јунаштвом прославили су харамбаша Јанко Митровић и његов син "љута змија од Жегара града" - Јанковић Стојан, славни вођа Срба у Равним Котарима, а духовношћу и писаном речју архимандрит Герасим Зелић, по коме трг у центру села носи име. 

Историја казује да се Срби у Жегару помињу још 1392. и од тада радом и непрестаном борбом опстају. Не могу се ни набројати сви њихови подвизи учињени да остану на том, свом комаду далматинске земље. Од свих можда је највећи овај који чине последњих двадесетак година, након оне геноцидне "Олује" када је изгледало да ће им у Жегару замрети сваки траг и да ће остати само њихова спржена и порушена огњишта. Таквих слика је и дан-данас много, али, ипак, Жегар - живи. По бројности житеља, а данас их је стално насељено око 260, далеко је то од времена пре '95, али после тог зла где сад има школе и дечје играонице, има и искре која се не гаси.

*До 10.000, без депозита!
Бонус који испуњава 3 жеље - заврти точак среће, узми до 300% бонуса и играј до 5 дана бесплатно!*

Фото: Д. Миловановић

Ове странице живота Срба у Жегару исписују млади људи, деца и унуци прогнаних, који домове очева обнављају, дедовске лозе поново орезују и на прадедовске пашњаке истерују благо. Њима је Жегар у срцу и то се види на сваком кораку: и у Каштелу Жегарском, где је центар, и у сва три засеока - Богатнику, Надводи и Комазецима.

*До 10.000, без депозита!
Бонус који испуњава 3 жеље - заврти точак среће, узми до 300% бонуса и играј до 5 дана бесплатно!*

У Богатнику, у његовом засеоку Милићи, живе Синиша (42) и Нада (39) Милић са своје троје деце. Најстарија Јована пуни 18 година, Марта 15, а син Петар 11. Синиша је имао је тек 12 када је у колони унесрећених Крајишника стигао у Сомбор, па у Вуковар, потом у Петрово Село, Бечеј...

У ЦЕНТРУ СЕЛА ТЕСЛИНА БИСТА

Фото: Д. Миловановић

ПОВОДОМ 169 година од рођења Николе Тесле и Дана науке у Србији, који се обележава управо на дан његовог рођења - 10. јула, научне фондација из Србије и из Америке које носе име генија из Смиљана, организовале су у јулу "Дане Николе Тесле 2025". Ова велика манифестација објединила је научне, културне и уметничке догађаје широм Србије и региона, од Ужица до Задра. Део овог програма био је и у Жегару где му је, на Петровдан, у центру села откривена биста. 

- Често кажем да сам од Жегара до Жегара променио 11 адреса. И Нада исто. А, вапио сам за њиме. Први пут, после "Олује" по документа сам дошао 2002, хтео сам да идем код ујака у Италију, а остао сам у Жегару целу годину, иако није било ни воде ни струје. Долазећи опет, 2004, овде сам упознао супругу. Отишли смо у Италију, али џаба кад Жегар зове. Вратили смо се две године касније и у августу 2006. венчали. Било је то прво венчање, после "Олује", у нашој Цркви Светог Георгија - прича нам Синиша.

Од тада до данас ово двоје вредних и надасве упорних младих показали су како се ствара и како се стрпљивим радом постаје прави домаћин.

Foto: Фото: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

- У почетку, све до 2014. било нам је баш тешко, пре свега финансијски - каже Нада. - Имали смо тридесетак коза, спремали смо сир и живели од продаје, али слободног дана ни времена нисмо имали. Козе за свеца не знају, обавезе око њих су 24 сата. Пре пет година смо их продали. Сада имамо 17 крава и седморо телади. То нам је главни посао. Синиша за стално ради у пуниони воде, а ја сам сезонац у ресторану.

Раду и стварању Синиша и Нада су научили и децу. Јовану нисмо упознали јер сезонски ради на острву Вир. Марта која од септембра наставља школовање у Задру, родитељима је десна рука, а мали Петар невероватна прича о вредноћи и топлини. Душу су нам разгалили његов осмех и купине које је сам брао и служио нам из својих ручица и букетићи лаванде које нам је док смо причали вешто правио. А причао је као матор.

Foto: Фото: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

- Сад ћу у пети разред у Обровац, досад сам ишао у школу у Жегару. У њој сад остаје троје ђака, од тога двоје првачића. Има нас, што живимо овде, 15 деце, од малих до средњошколаца. Много нам је лепо - причао је Петар док нас је са оцем водио да нам покаже породично благо. - Тата каже да сам му највећа помоћ око крава, али само док има телића, а после не. Мада, ја мислим да му стално помажем. Знам име сваке краве, а највише волим Руду. Јој, њу је скоро угризао поскок за виме, једва ју је тата спасао. Зато је овако мршава. Само она, а погледајте како су нам добре све остале.

НЕ ДАЈУ ЈАНКОВИЋ СТОЈАНА

Фото: Википедија

У ЖЕГАРУ се око 1635, родио Јанковић Стојан, вођа ускока у Равним Котарима. Житељи Жегара на то су изузетно поносни. Испред цркве је и плоча њему посвећена, а ту су, у Жегару одувек насељеном само Србима, и остаци његове куће. Последњих година неки у Хрватској се из петних жила упињу да га прогласе Хрватом, али, како нам у кафани рекоше: "Тешко ће им то проћи". 

И јесу. Стадо је за узор. Узгајају га на органским принципима, продају месо и имају сталне купце. Питамо Синишу је ли била исправна одлука да се врати Жегару?

- Јесте, без трунке сумње. И отац и моја сестра живе ту, у нашој старој кући. Мирни смо у смислу међунационалних односа, ја сам чак једно време био и председник Већа српске националне мањине за Обровац. Увек нам неко дође, све више људи обнавља своје куће, широк нам је круг оних са којима се дружимо. Никад нам није досадно. Наше имање у ливадама, шумама и пашњацима има око 13 хектара. Ми овде у Богатнику, ваљда се зато тако и зове, имамо свој водовод, са природним падом из Милића пећине... Свој сам на своме као и остали овде, чувари смо искре на своме огњишту.

Фото: Д. Миловановић

Домаћини и дечја граја дочекали су нас и у засеоку Санадери - Перићи. Дражен Јаковљевић у својој кући, са своје двоје деце, трогодишњим Петром и Леном од 18 месеци. Супруга Наташа, остала је у Београду јер очекују треће дете... Њој је мама из Жегара, а отац из Карина.

- Живимо на релацији Жегар - Земун, али више смо у Жегару. Обновили смо кућу и сад планирамо да се посветимо туризму. Много тога овде има да се види и да се ужива. Близу је Каринско море, мада је Зрмања наше море, видели сте колико купача има. Ту је и наш манастир Крупа, па Јанковића бук, слапови Зрмање... А, помало обнављам и виноград - прича нам Дражен.

Д. Миловановић

И он је дете из оне страшне колоне. А, колико му је Жегар у срцу сведоче следећи редови.

- Најпре смо 1995. били у Пландишту, па у Смедеревској Паланци, а онда смо отац, мајка, двојица моје браће и ја 1999. отишли у Америку. Браћа су још тамо, а родитељи су у Жегар први пут дошли 2001. У САД сам почео да возим камион и када сам примио прву плату дошао сам у кућу и рекао пред целом породицом: - Стављам је на сто за обнову куће у Жегару. Тако је почело. Са Наташом сам се венчао 2021. у Београду, а црквено венчање и крштење деце били су овде у жегарској цркви. И сада по два-три месеца возим у Америци камион, па мало свратим код оца и мајке у Земун, а онда правац Жегар. Овде сам бар седам месеци годишње. Лепо је, видите да је готово свако домаћинство обновило старе или подигло нове куће. Поносан сам - заискрила је суза у Драженовом оку.

ОБНОВИЛИ СТАРИ ДРУШТВЕНИ ДОМ

Фото: Д. Миловановић

ЈОШ 2017. отворена је у Жегару играоница за децу, сређује се сеоски трг, улице... Засукали су мештани рукаве и обновили, покрили и оживели некадашњи Друштвени дом, где су сада позоришне представе и друга дешавања готово свакодневни. Планирају да сређују и кулу, јер епска песма каже "и данас је кула на Жегари".

- То је део тврђаве где је столовао турски кадија. Од Турака су је преотели Млеци, била је Млетачка управа. Потом је напуштена. Мислимо да је штета да овакав објекат пропада, са њега се види цело село. Доћи ће време да је обновимо - каже архитекта Милош Ушљебрка, још један од младића који се из Београда готово потпуно вратио Жегару.

Стамен, као прави Србин из Далмације, несумњиви Пилипендин потомак, није јој дозволио да крене. Претворио ју је у поруку:

- Памтимо, а "Олуја" је прошлост. Гледам у будућност. Сад сам у Жегару, свој на своме.

И ево још једне потврде с почетка приче, оне о сунцу и Жегару, јер "где год Сунце улази, таму тера". 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације