КАРПАТСКЕ СТАЗЕ СТАРИНЕ НОВАКА: Путовање од Београда до Ердељског Београда хајдучким путем Трансалпина

КО намерава да из Београда, престонице Србије, стигне до средњовековног Ердељског Београда, данашње Алба Јулије у Трансилванији, мора да прође Ђавољим путем, планинском стазом на којој је изграђена модерна саобраћајница Трансалпина, преко масива Паранг у Карпатима. Ова око 150 километара дуга рута, најкраћи је пут која спаја Влашку и Трансилванију, чије је мађарско име Ердељ.

фото: Б.Субашић

*До 10.000, без депозита!
Бонус који испуњава 3 жеље - заврти точак среће, узми до 300% бонуса и играј до 5 дана бесплатно!*

Своје демонско име овај пут не дугује најпознатијем Трансилванцу Дракули, већ огромној висинској разлици коју савладава и - српским хајдуцима који су од 16. до 18. века на овом простору били ноћна мора за османске окупаторе.

*До 10.000, без депозита!
Бонус који испуњава 3 жеље - заврти точак среће, узми до 300% бонуса и играј до 5 дана бесплатно!*

Старина Новак, кога Румуни славе као свог првог генерала Баба Новака, као и Дели Марко Сегединац и Ђорђе Рац (Рашанин,) су данашњом популарном туристичко-авантуристичком саобраћајницом Трансалпином, једном од највиших у Европи, водили војске од по неколико стотина, а понекад и хиљада српских коњаника и пешака које су долазиле до Видина, Софије, чак и Једрена, уништавајући османске гарнизоне и градове.

Foto: Vikipedija

Трансалпина је за Србе била и пут патње јер су њиме после пропасти Банатског устанка 1594. савладавајући висинску разлику од готово 2.000 метара ка Трансилванији кроз планинску пустош тетурале избеглице којима су одступницу штитили српски хајдуци.

Од њих 4.300 колико их се у јулу 1594. у одлучујућој бици код Бечкерека супротставило османској сили од 36.000 ратника, само 300 се вратило у Ердељ.

Данашња презимена Ердељан, Кришан, Фратуцан подсећају потомке тих Срба који су се вратили у отаџбину где су њихови преци нашли склониште као избеглице, али мало је њих прошло страшним планинским стазама српских сеоба у јужном делу Карпатског венца.

фото: Б.Субашић

На друштвеним мрежама могу се наћи снимци српских возача мотоцикала и аутомобила који се хвале да су међу првима у нашем народу прошли опасним змијоликим путем између средњовековних кнежевина Влашке и Трансилваније.

На њихову жалост, закаснили су бар 15 векова у односу на прве Србе који су прегазили или прејахали Трансалпину. О томе сведочи огроман број српских топонима (Бистрица, Сушица, Тополница, Поток, Жарковац, Бањица, Јеловица, Калуђеровци, Расово) који се као стопе путника простиру ка Трансилванији, од Дунава код Турн Северина, а затим уз обронке Јужних Карпата у Олтенији, где позноантички хроничари лоцирају Склавиније - "словенске области".

О миленијумском српско-словенском присуству сведоче и називи олтенијских округа, низијког Должа у доњем току реке чије се старо име Жива до данас променило у Жију. Пут узводно води у висијски округ Горж где се налазио велики средњовековни трговачки центар Трг на Живи, данашњи модерни град Таргу Жију. На 45 километара од њега је село Новаци, од кога почиње Ђавољи пут, Трансалпина, преко Паранга. Љубитељи природе који планинаре по његовим стазама вишим од 2.200 метара углавном нису свесни да ходају путевима сеоба народа које су идући ка балканском подунављу угазили номади из црноморских степа, међу којима су били и Срби.

фото: Б.Субашић

Неки међу њима су застајали и правили станишта дуж те дуге трансверзале и дочекали су земљаке који су после провале Османлија на Балкан кренули старим путем, али у супротном смеру. Тада се на другој обали Дунава налазила средњовековна Краљевина Угарска која је прихватила да на своју опасну границу насели проверено непокоран и ратоборан народ који је желео да се свети Турцима. Срби из Србије који су мигрирали преко Дунава код Кладова тако су се после дуго времена срели са својим сународницима који су ту живели вековима уз многе друге народе, Басарабе (Влахе), Карабогданце (Молдавце), Мађаре, Секеље, Саксонце...

Тако су преко Карпата пре више од пет векова прешли и племићи Бранковићи, Бакићи, Јакшићи, Мрњавчевићи, Овчаревићи и многи други који су отишли из поробљене Србије да наставе борбу против Османлија у Угарском краљевству. Са њима су кренули и "обични" људи какав је био непокорни младић Новак са дунавског острва Пореч (данас Доњи Милановац) који није могао да трпи турско насиље и одметнуо се у хајдуке, да би у рату Свете лиге против Османског царства постао један од најзначајнијих хришћанских војсковођа и јунак који је вратио Србе на историјску сцену, како је говорио велики историчар, академик Радован Самарџић.

фото: Б.Субашић

Новак, иако стар најмање 65 година током рата Свете Лиге против Османлија био је и врхунски борац и главни војсковођа кнеза Михаја Витезула (Храброг) који је крајем 16. века први пут накратко ујединио кнежевине Влашку, Трансилванију и Молдавију, дајући тако обрис данашње румунске државе.

Нимало случајно Трансалпина из правца Влашке почиње у селу - Новаци (на румунском Новачи) до кога се долази преко села Почовачлиштеа, што је румунизован српски топоним Почивалиште. У средњем веку вероватно није било мудро коначити у Новацима, чије име непогрешиво асоцира на Баба Новака и његове хајдуке, који су имали базе у оближњим клисурама иза манастира Половраги, задужбине Светог Никодима Тисманског, рођака кнеза Лазара.

фото: Б.Субашић

Он је, осим што је донео писменост у Влашку, установио и низ манастира-станица распоређених на дан хода, од Атоса преко Србије, до Влашке, Трансилваније и Молдавије. После пада српске деспотовине владари тих кнежевина захваљујући његовом и утицају светородних Бранковића постају водећи светогорски ктитори, а српски монаси хиландарци преко гудура Паранга доносе прве штампарије у ередељски Сибињ где уче нове штампаре и резаче слова који типографску уметност преносе у Русију.

фото: Б.Субашић

Монаси у следећим вековима тим Никодимовим путем успевају да одрже писменост, православље и наду у ослобођење у поробљеним земљама. С друге стране, средњовековни документи откривају да су калуђери путници били најбољи обавештајци хришћанских сила које су захваљујући њима добијали информације из Османског царства.

фото: Б.Субашић

Да би се бар делимично разумели подвизи српских племића, хајдука и калуђера треба проћи данашњом Трансалпином, путем који има строго контролисано радно време од 8.00 до 21.00 и то искључиво од касног пролећа до ране јесени, и на коме је максимална дозвољена брзина 30 километара на час. Он вијуга у оштрим серпентинама од Новака на 450 метара надморске висине до највише тачке превоја Урделе на 2.145, где непрестано брише ледени ветар. Неколико дана пре него што смо прошли овим превојем, у првој недељи августа је после невремена јутарња температура пала на само два степена изнад нуле.

фото: Б.Субашић

Са превоја се пут у безбројним серпентинама спушта низ голе падине којима брише ветар до поред језера Видра до уске и стрме клисуре реке Себеш и њене притоке Бистре, крај села Добра док не уђе у некада српску граничарску насеобину Себеш одакле најзад широк и раван пут води до данашње Алба Јулије, средњовековног угарског Ђула Фехервара, српског Ердељског Београда. Документи са последњег пописа показују да се још двадесетак људи у његовој области изјашњавају као Срби.

фото: Б.Субашић

Од римских легија до НАТО

ТРАНСАЛПИНА је стратегијски пут који су, документовано, прве користиле римске легије у Дачким ратовима, а у прошлом веку су га Немци обнављали и користили у оба светска рата.

Ову саобраћајницу је као војно-стратегијски правац уређивао и диктатор Николае Чаушеску, а огроман новац је у њега после уласка у НАТО уложила и данашња демократска Румунија, чланица Алијансе, али не у војне (бар званично) већ у туристичке сврхе.

фото: Б.Субашић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације