ТРИ ГЕНЕРАЦИЈЕ ПРАВЕ ХАРМОНИКЕ: Од дедине радионице до сопственог бренда којим парирају италијанским

У ПОРОДИЧНОЈ кући породице Дуловић у Алексинцу, иза обичних врата и звука чекића, негује се посебан занат више од осамдесет година.

Фото Ј. Ћосин

Отац и син, Драган и Владимир, наставили су посао који је започео Драганов таст Владимир Живковић - мајстор који је некада једини у овом крају поправљао хармонике, а чији су умеће и љубав према овом инструменту постали темељ породичне традиције. Оно што је почело као мала радионица за поправке, данас је прерасло у јединствен посао - Дуловићи су једини у Србији, а међу реткима на Балкану, који израђују хармонике свог бренда.

Из њихове мале радионице у Алексинцу излазе инструменти који парирају италијанским, али носе домаћи потпис. Код њих нема велике технологије ни савремених машина. Све настаје ручно, полако и с мером. Нема великих серија ни брзих зарада - само оно што могу да направе својим рукама и гарантују именом. А све је, како каже Драган, почело давно и готово случајно.

- То је било пре четрдесетак, можда и педесет година, кад сам ја наставио после таста. Он је почео овај посао као млад, радио га је деценијама, а није имао синове да наставе са тиме, тако да сам се прихватио тог посла. Тада је то била мала радионица, само за поправку, али временом се све ширило. Сад радимо озбиљније, имамо раднике, много више хармоника него пре, постали смо права мала фирма - прича за "Новости" Драган.

Неколико година провео је у Италији, у фабрици "Белтуна", где је научио најфиније тајне овог сложеног заната. Ипак, иако је имао прилику да остане и ради тамо, вратио се у Алексинац.

Foto: Фото Ј. Ћосин

POGLEDAJ GALERIJU

- Требало је да радим процес који се тиче клавијатура, али видео сам да ми је много боље овде. Овде је мој дом, мој мир, мој посао. Тамо сам доста тога научио и усавршио што се хармоника тиче и по повратку сам одлучио да почнемо да правимо и лично наш бренд. У Србији нико сем нас не израђује хармонике, многи их поправљају или склапају, али нико их није брендирао, па можда чак ни на Балкану. Италијани су по томе познати, па Алексинац - прича нам он.

Његов син Владимир, трећа генерација мајстора у породици, полако преузима занат.

- То је прво радио деда, па отац, па сам ја наставио. Радим већ десет година, а и даље нешто ново учим. У суштини знам све, али сваки дан донесе нешто ново - каже он, пажљиво подешавајући металне језичке на једној од својих нових хармоника.

Иако на први поглед све изгледају исто, свака од њих носи своју причу.

- Ниједна хармоника није иста. Три, четири кад радимо у серији, свака испадне другачија. Нека боља, нека мало лошија, нема правила. Најбоље је кад се ради више комада одједном, по пет, десет, па онда за два-три месеца испадне права ствар - објашњава Владимир.

Дуловићи данас годишње произведу око тридесетак хармоника, а свака од њих настаје уз прецизан рад, стрпљење и много љубави. Делове набављају из Италије али све остало - од склапања мехова и дирки до финиширања тонова - ради се у њиховој радионици у Алексинцу.

- Тренутно имамо своју марку коју радимо у Србији, с италијанским деловима. Наше хармонике свира цео Балкан, а има их и по свету. Извозимо их свуда. И познати музичари поручују наше хармонике. Купили су их Јабучанац, Зоран Пауновић, Андрија Кута, Дарко Антић... Многи свирају наше инструменте, а сигурно има и оних за које и не знамо - прича Владимир са поносом.

Њихове хармонике, по квалитету и цени, раме су уз раме с италијанским, само количина није иста.

- Ми израдимо мањи број него Италијани, али нам је квалитет на завидном нивоу - додаје Владимир.

Док разговарамо, у радионици одзвања ритам метала, дрвета и мехова који се полако склапају у инструмент. У том звуку има и топлине дома и озбиљности заната који одолева времену.

- Хармоника се свира и у рату и у миру. У сваком добу се свира хармоника - каже један од мајстора.

У данашњици која носи много промена и новитета, у овој малој радионици сви остају стрпљиви и посвећени. Управо захваљујући тој једноставности, из сваке хармонике чује се нешто више од самог звука, а то је трајање заната који опстаје упркос свему.

НЕ ЗНАЈУ ДА СВИРАЈУ

ЗАНИМЉИВО је да ни Драган ни Владимир, као ни остали радници мале породичне фабрике, не знају да свирају инструмент који праве.

- То је само код нас несхватљиво. У Италији, хиљаде радника прави хармонике, а ниједан не свира. Ми смо исти као они - не знамо да свирамо, али знамо да направимо добру хармонику и разумемо се у добар звук - прича кроз осмех Драган.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације