САВА ЈЕ ЗА СРПСКИ НАРОД БИО СВЕТАЦ ЈОШ ЗА СВОГ ЖИВОТА: Доментијан је кроз његово величанствено житије дефинисао идеологију Немањићке државе

СВЕТИТЕЉИ се не рађају, они светост стичу овоземаљским животом и подвизима и зато је Сава за Србе био светац још за овоземаљског живота. Српски народ се разликује од свих осталих по томе што је одувек сам стварао култове својих светитеља, које је црква накнадно потврђивала, утврдио је др Леонтије Павловић, највећи истраживач култова светих у нашем народу. На челу дуге колоне српских светитеља је Сава, просветитељ, исцелитељ, довитљиви "народни светац" који је умео шеретски и самог ђавола да насанка.

Privatna arhiva

Он "чедима свога отачаства" није оставио мемоаре, већ законе, а уместо путних дневника - Доментијана, првог класика српске књижевности "који је кроз величанствено Савино житије дефинисао идеологију Немањићке државе", указује проф. др Драгиша Бојовић.

Тај тајанствени великан нам је оставио опис Савине животне мисије стварања српског савеза-завета са Богом, чији се врхунац одиграо на врху Синајске горе, током другог путовања на Исток 1234.-1235. године. На истом месту где је Мојсије од Јахвеа добио Таблице закона, чиме је почела свештена историја народа Израиља, Сава је видео Христа и привео му "нови савршен народ", написао је Доментијан. Тиме је почела свештена историја Срба, чијa је судбина постала стрела одапета са мистичног лука са крајевима на врховима Свете Горе Атонске и Синајске горе, где је светитељ и отац нације почео и завршио животни подухват.

фото: Б. Субашић

Он није оставио документе о себи, а његова житија су олако одбачена у истраживању земаљског лика човека који је због својих подвига постао словенски светитељ "без премца", како каже велики историчар Димитрије Оболенски. Занемарено је Доментијаново сведочанство о његовим путевима, који откривају импресивну личност, боготражитеља-аскету, великог путника, законодавца, дипломату, просветитеља. Користећи ту драгоцену књигу као водич, Сава се и данас може упознати пешачећи древним монашким стазама по Атосу, од велелепних манастирских комплекса до аскетских пустињачких колиба. Оне воде од царског Манастира Ватопед, где се замонашио, у његово време најмоћнијем и најугледнијем на Атосу. У њему је кнез Растко, у монаштву Сава, учио, паралелно са богословљем, вештину црквене и световне дипломатије. Код убогих аскета из Светогорске пустиње одлазио је да учи како да спозна Божје светло.

Фото: Б.Субашић

Дометијан открива да га је када се босоног, крвавих стопала, испео по каменитој стази на Атон, врх Свете Горе, где се молио целу ноћ под звездама и у зору видео светлост у којој је утемељен Хиландар. Тада је чуо речи Господње: "Бог изабра тебе и твога родитеља да будете начелници с вашем отачаству... За оне који ће живети после вас, сатворите манастир у Светој Гори, да буде истинито прибежиште нашем отачаству", записао је његов ученик.

Учени хагиограф је указао значај стварања Хиландара на Светој Гори, поредећи визију српског кнеза-монаха са оном коју је имао старозаветни пророк Давид, први цар Израиља: "Узиђи на гору Сион и узнеси глас свој као трубу проповедајући Јерусалиму да ме сви упознају". Библијски Давид је на јеруслимској "Сионској гори" подигао шатор завета где се чувао ковчег са Таблицама закона, симбола савеза (завета) који је Бог склопио са народом Израиља. Доментијан поручује да је Сава од Христа добио задатак да на Светој Гори Атонској, "српском Сиону" са оцем Немањом подигне Хиландар као симбол савеза са Богом.

фото: Б. Субашић

Сава је "дунуо у богогласну трубу" на Атосу утемељујући "отачествени храм" и тиме испунио део српског уговора с Богом, што објашњава наводну мистерију зашто се вековима у нашем народу ходочашће на Атос називало Српско поклоњење. Без њега српски поклоник, чак и ако је био у Јерусалиму, није могао да буде "савршен".

Упркос чињеници да је установио први самостални словенски манастир на Светој Гори, Сава није био потпуно задовољан. Његов животни пут је са Атоса водио на Синај, до Мојсијевог врха, где се преобразио у "српског Мојсија", законодавца, оца нације. Ту поруку нам је оставио Доментијан, бележећи Савине путеве дуге хиљадама километара, кроз манастирске тишине и зараћене земље, преко планина, пустиња и сињег мора.

Ако пређе ма и мали део тих стаза, на начин на који је то чинио Сава, савремени путник се суочава са невероватном снагом и издржљивошћу човека који је извео те невероватан подухвате. Ходање Савиним стазама даје "трећу димензију" његовом лику насликаног по строгом правилима на фрескама и иконама: почиње да открива витког и жилавог човека, чија снажна рука чврсто стеже путнички штап, а мишићаве ноге праве равномерне дуге кораке или вешто управљају коњем, мулом или камилом. Ако се према картама средњовековних путева израчунају растојања која Сава прешао само током два путовања на Исток у шестој деценији живота, резултат је готово 12.000 километара морем и копном.

фото: Б. Субашић

Та рачуница открива да без снаге и упорности Растка, одгајаног за владара и витеза на двору Стефана Немање, не би било Светог Саве. Рођен око 1174, он је видео и искусио много тога до 1191, када је доспео на Свету Гору. Тело и дух су му годинама челичени и припремани за битке и гледање смрти у очи. Гледао је оца и у победама и у поразима, видео га је како води заробљенике и како га одводе као заробљеника. Био је уз њега у Нишу, где је дочекао цара Фридриха Барбаросу и његову застрашујућу крсташку војску. Био је кнез Хума када је чуо да је тај исти цар, који је сломио Селџуке на бојним пољима Анадолије умро од срчаног удара када је упао у ледену реку. Његова крсташка војска се после тога распршила као прашина у ветру и кнез Растко је увидео немоћ овоземаљске силе када није прожета духом који је води до циља. У потрази за тим унутрашњом снагом он је стигао на Атос, где је у царском Манстиру Ватопеду постао монах Сава.

Убрзо се показало да се разликује од сабраће не само витешким стасом и снагом већ и истинском жудњом за Богом. Одлазио је код аскета у Светогорску пустињу и упуштао се у борбу са искушењима тела и духа, гладовањем, излагањем тела временским непогодама и паразитима, потпуном усамљивању и борби са демонима, које би савремена наука назвала халуцинацијама. На свој начин Сава је остао прави Немањић, као ратник у духовном свету који је желео да се Богу приближи као херој-подвижник.

Борис Субашић

Из житија се јасно види да су сва овоземаљска ограничења и правила падала пред несаломивом Савином вољом која га је одвела на Атон, где је тражио и видео Божју светлост. Њу није заборавио када је 1218. у Никеји, у величанствној церемонији у Цркви Свете Софије, од ромејског цара Теодора Ласкариса и васељенског патријарха Манојла Сарантена добио титулу архиепископа самосталне Српске цркве. Тиме су српски народ и његов језик стекли, по мерилима тог времена, коначно и неопозиво међународно признање. Од тог тренутка српски језик је уврштен међу свете, библијске, којима се богослужи и исписује историја. Сава је у Никеји испунио Немањин завет, стварање цркве-заштитнице народа, који ће захваљујући свој вери сачувати идентитет и у вековима када није имао државу.

Међутим, боготражитељ Сава није жудео за архијерејским инсигнијама и церемонијама, већ за светлошћу Атона. Доментијан бележи да је из Никеје, одмах по проглашења за архиепископа, отпловио на Атос и кренуо у Светогорску пустињу. На напорној стрмој стази ка врху Атон српски архиепископ Сава је тражио одговоре на своје запитаности. Доментијан нам открива човека који у том камењару, ни на небу ни на земљи, преживљава унутрашњу животну драму. У њој се сукобљавају две личности, монах-аскета Сава који жуди да настави потрагу за божанским светлом у самоћи и архиепископ српски Сава који осећа очинску одговорност према "чедима свога отачаства" којима очајнички треба просвета.

- Дође у Свету Гору, и видевши жељене станове, прва места ћутања и поста и путеве пустињских пролаза, и богоносне свете саврснике богоумних саветника, лишавајући се духовног утешења, а духом разгарајући се, жалосно растрзаше ризнице срца - описује Савину патњу његов ученик.

Фото: Б.Субашић

Доментијан слика Саву који хода сам у старој раси кроз мрак и планинско беспуће оставивши у подножју раскошну одору у којој је неколико дана раније, хиротонисан док су му ромејски цар Теодор Ласкарис, васељенски патријарх Манојло Сарантен и високо свештенство узвикивали: "Аксиос!" (Достојан!). Била је то борба човека који је оставио двор и световну власт да би тражио Бога, а после остварења великог циља, стварања националне цркве, нашао се пред за њега тешким избором да као духовни отац народа мора да се врати у свет од кога се склонио на Свету Гору.

- Често се осврћући, обазираше се на јаруге у пустињи Свете Горе и на оштре путеве камене по којима бос ходећи свете (испоснике, прим.аут.) посећиваше, сећајући се блаженога живота тих пустињака далеко од сујетног света. Размишљаше и о пређашњем свом животу..., помишљаше како неће ништа моћи успети у земљи свога народа, јер раније они нису имали архиепископа. Излазећи из Свете Горе као из некога раја божаственог.. плачући говораше: "О, коликих се добара лиших, ја јадник! О, колико богатство - да се без бриге светске Богу молим - замених за ништавило славе људске - описује и млађи хагиограф, слаткоречиви Теодосије, патње уморног и брижног Саве.

Његов строги учитељ, мистик Доментијан, казује да је Сава сопствене жеље подредио љубави према свом народу пошто му се јавио Дух свети и охрабрио га да крене у Србију. Теодосије, пак, казује да га је ободрила Богородица, заштитница Свете Горе: "Устани и журно иди на дело за које си од њега изабран, ништа нe сумњајући, jep све ћe ти у њему успети на добро!"

фото: Борис Субашић

Потоњи догађаји казују да су оба хагиографа била у праву. Сава се пробудио ободрен визијом и кренуо ка Србији, где су га чекала "чеда отачаства" и застао у Солуну да би у Манастиру Филокал (Добротољубље) оставио спомен на чудесни догађај.

- Дозва највештије живописце и замоли их да брзо насликају две иконе велике висине, стојећи. На једној заповеди да насликају превисоког и божанство неописанога цара Христа Бога... а на другој - вишу од небеса, која му се јавила у сну, неизрециву Гору Божију, свечисту царицу, Деву и Матер тога самога Христа цара и Бога нашега - пише Теодосије, а постојање тих икона потврђују историјски извори.

Икона Богородице Горе, или Богородице Необориве стене је и у 14. веку стајала у Филокалу, а у ризници Хиландара чува се друга, свострана, икона Богородице Горе из 14. века. На једној страни је Мајка Божја насликана с малим Христом на позадини која подражава мрамор Атона. Са друге стране, на јединствен начин приказан је Свети Сава у архијерејској одежди и окруњен, на начин како се приказивао само Христ. Према предању, управо су се на тој литијској икони заклели српски ратници пред Косовски бој, испуњавајући Савин завет посвећености Богу.

АРХЕИЕПИСКОП ПО БОЖАНСТВЕНОЈ ВЛАСТИ

ЖИТИЈЕ које је написао Теодосије, Доментијанов ученик, у делу који описује Савин долазак на Атос из Никеје, где је изборио самосталну "Цркву у Срба" изгледа као модерни медијски извештај о дочеку угледног и моћног државника: "Када је отуда опет стигао у Свету Гору, сви који у њој живе, чувши за њега да је архиепископ по божанственој власти, од гора пустиње, од пештера и раселина камених долазаху к њему у Манастир Хиландар". Он наглашава да су се старешине администрације Свете Горе и игумани великих манастира утркивали који ће пре угостити архиепископа српског што су прецизна сведочанства значаја признавања националне Српске цркве у оквиру православне васељене: То је био и изузетан политички догађај на европској територији Ромејског царства под окупацијом латинских крсташа, јер су Србија и њена црква постали најближи и најмоћнији покровитељи монашке републике.

Препоручујемо

Друштво

0 2

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Свети Сава би нам данас рекао да најпре завађена браћа треба да се помире

27. 01. 2026. у 22:44

Друштво

0 2

"ДУХОВНЕ ПОУКЕ И ЊЕГОВО БОГАТО НАСЛЕЂЕ НАСТАВЉАЈУ ДА НАДАХЊУЈУ" Патријарх Кирил честитао патријарху Порфирију празник Светог Саве

27. 01. 2026. у 21:58

Друштво

0 0

У ОВО СУ ВЕРОВАЛИ НАШИ СТАРИ: Шта ако на Светог Саву, загрми, а шта ако буде сунчан дан

27. 01. 2026. у 10:41

Друштво

0 10

СВЕТОСАВЉЕ КАО СРЕДЊИ ПУТ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: Завет који нам је дао национални идентитет - Жива вера у срцу сваког Србина

27. 01. 2026. у 21:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације