ПУСТОРЕЧКИ КРВАВИ ФЕБРУАР: Лекције које не би смели да заборавимо и због којих би морали да будемо брана ревизији фашистичких покрета

Оно што су Пребиловци за Србе западно од Дрине, Новосадска рација на северу земље или стрељања у Крагујевцу, Краљеву и Нишу, то је 17. фебруар 1942. године за житеље Бојника и његове околине. Тада је ово место и оближњи Драговац, током крвавог пира бугарских фашиста, изгубило најмање 70 одсто укупног броја становника, а на месту бездушног стрељања и убијања остало је да лежи око 600 тела од којих су петину чинила деца.

И. Митић

Тог хладног и снежног фебруарског дана, након што су бугарске окупационе снаге смишљено и плански опколиле подручје Бојника и Драговца, већ у раним јутарњим сатима из својих кућа је извођена нејач, а сви објекти су, после пљачке, спаљивани са циљем да се испуни заповест бугарских старешина „да не остане камен на камену“. Они који би се на било који начин успротивили убијани су у својим двориштима, а остали одвођени у центар места.

- Бугарски окупатори нису имали милости ни према коме. О њиховој свирепости говоре и примери неколико трудница, које су бранећи децу и прагове својих домова, прободене бајонетима и страдања уплакане деце силовитим ударцима кундаком у главу. Мајке су силоване пред својом децом, а ћерке пред својим родитељима! Из кућа су извођени и болесни, па чак и тешко покретни старци, док се изнад села вијорио густ дим. Крвави фебруар је несумњиво најтрагичнији дан у историји свих ратова и окупација на овом подручју – истиче историчар Владимир Петковић, кустос Народног музеја у Лесковцу.

И. Митић

Већ у поподневним сатима, крај бара на периферији Бојника, почела су стрељања недужних цивила. Убијане су и по три генерације истих породица, тек рођене бебе, а међу жртвама бугарских куршума било је чак 126 малишана до 15 година старости. Многе породице су изгубиле своје потомство и заувек нестале.

- Малобројни преживели то су успели буквално на „филмски начин“ заштићени телима својих сродника. Бугари су проверавали да ли међу жртвама има оних који дају знаке живота. До смрти су их ударали моткама, кундацима, убадали бајонетима, а на неке су и поново пуцали. Због монструозних злочина у околним селима је завладао страх. Бугарска окупациона сила је тек наредног дана окупила 40 најстаријих мештана села Придворица који су почели сахрањивање жртава у масовним гробницама – прича нам Владимир Петковић.

Сразмера бојничке катастрофе у односу на број становника је фрапантна. Пуста и спаљена села после дивљања окупатора ледила су крв у жилама. Међу мртвима мајке са једним или двоје деце у наручју, са бебом на грудима...Сцене које су говориле о узалудним покушајима људи да једни друге заштите од бугарских куршума.

И. Митић

- О догађајима у Бојнику се не учи у школама, а то је по броју страдалог становништва, после Пребиловца, највећи злочин који је задесио недужни српски народ. Све људе у Бојнику и околини посебно боли и то што је сећање на њихове трагичне губитке оживљено много година касније – наглашава наш саговорник.

Народ Пусте Реке је претрпео велика злодела Бугара и током Великог рата, јер је бојничко село Обилић било место одакле је покренут Топлички устанак. Многи који су претрпели бугарске зулуме нису ни до почетка Другог светског рата заборавили на шта је војска источног суседа била спремна. Она се нашла на страни фашистичких сила, јер је хтела да врати територију изгубљену на Париској мировној конференцији, али и да се прошири на уштрб српског народа који је на потезу Моравско-вардарске долине био доминантан.

- Бугарска окупациона политика била је иста као и у периоду од 1915. до 1918. године. То је период асимилације, али не само духовног, већ и физичког истребљења. Проливена крв невиних људи је безобзирна освета окупатора за губитке које су им у борбама нанеле партизанске јединице, али не смемо заборавити да и данас у појединим структурама у Бугарској имамо оне који ово подручје називају Бугар-Морава. То је веома забрињавајуће и, после свега, не иде на част колегама историчарима са тог дела Балкана – наглашава Петковић.

Foto: И. Митић

POGLEDAJ GALERIJU

Забележена сведочанства преживеле деце, заштићене телима мајки, бака, дека, браће и сестара - о звуцима рафала, штектању митраљеза, ножа који пролази кроз људско тело, крицима жена за убијеном децом и деце која су остала без родитеља - говоре о свирепости бугарских војника. Тек неколико њих је одбило да изврши овај безумни задатак што су платили својим животом.

- Сведоци смо буђења, па и дивљања фашизма на простору западне и централне Европе, а гледали смо и маршеве бивших припадника фашистичких окупационих снага у балтичким републикама, величање фашиста и њихових идеолога. Ово су историјске лекције које не би смеле да се забораве. То је лекција која мора да се научи како би вредновали слободарске идеје наших предака који су увек били на страни праведника. Као браниоци тековина антифашистичког покрета не смемо да одустанемо од тога да будемо брана онима који би да мењају историју. Зато са поносом треба да славимо сваки 9. мај – Дан победе над фашизмом – поручује Петковић.

Бојник је после масовног стрељања и разарања изгледао као место у коме је немогуће да се врати живот, али је ипак обновљен. Он је симбол победе добра над злом, упркос томе што смо платили високу цену слободе.

ПОВЕЉА ЖИВИХ

У спомен-парку убијеним цивилима сваког 17. фебруара редовно се одржава комеморација, уз присуство представника локалних власти и лесковачког Народног музеја, Војске Србије и цркве. То је дан када се на стратишту чита „Повеља живих“. Споменик жртвама, висок 2,3 метра, постављен је тек 1984. године и дело је српког вајара Ота Лога, док је спомен-комплес осмислио архитекта Небојша Деља. Одрасли мушкарци су из Бојника одведени у бугарски логор у Лесковац где су стравично мучени. Нико од њих није преживео, јер су их окупатори, након садистичког иживљавања, побили.

Препоручујемо

Репортаже

0 1

ВАГОН КОЈИ ЈЕ КЛИЗИО ПО ПОБЕДНИЧКИМ ШИНАМА: "Новости" у Музеју примирја у Компјењу, где се чува сведочанство о два светска рата (ФОТО)

10. 05. 2026. у 15:00

Репортаже

0 9

ЗАБРАНА СНИМАЊА У ГРАДУ НЕМАЊИЋА И МРЊАВЧЕВИЋА: "Вечерње новости" у Прилепу, где задужбине српских владара тону у присилни заборав (ФОТО)

10. 05. 2026. у 14:14

Репортаже

0 1

РИЗНИЦА ОБИЧАЈА БАЛКАНА: Учитељице Луција Тасић и Миланка Берковић у књигу сакупиле део богате народне баштине (ФОТО)

10. 05. 2026. у 13:54

Репортаже

0 2

Прича о борби једне тетке за бољи живот братанице: Милена из Сурдулице у периода туге изградила “Дом радости”

04. 05. 2026. у 14:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације