ПУСТИО 2.200 ФИЛМОВА!: Павле Лазић Пајче, легендарни кино-оператер кроз чије руке су прошле све ролне ФЕСТ-а

КАДА би се правио "лексикон" шта је све током пола века Феста ушло у носталгичну митологију његовог доброг духа, ту би се свакако нашли и узвици гледалаца "Пајче, крећи!".

Фото приватна архива

Павле Лазић Пајче, легендарни кино-оператер који је од 1971. имао привилегију да "пусти" и види све филмове на фестивалу, недавно је у Скупштини града, на свечаном уручењу Фестових 50 плакета испраћен са највише аплауза.

- Осећао сам се почаствованим самим позивом да присуствујем додели признања која су постхумно припала великанима као што су Милутин Чолић, Душан Макавејев, Александар Саша Петровић. После педесет година преданог рада, ова плакета је за мене сведок врло посвећеног и професионалног односа који сам имао према Фесту - каже, за "Новости", Павле Лазић Пајче.

Фото приватна архива

Гужве испред Дома синдиката личиле су на демонстрације.

- Игла није имала где да падне, а Фест је донео и велики гламур, какав до тада нисмо видели у Београду. Требало је да се уштинемо да бисмо поверовали да заиста видимо "уживо" Софију Лорен, Ђину Лолобриђиду, која је за мене најлепша глумица коју сам срео, Бертолучија, Кополу, Лив Улман, Питера Фонду или Кирка Дагласа. Иако сам баш жарко желео да га упознам, нажалост, нисам успео. Имали смо неки нови осећај слободе, и дух тог првог слогана фестивала, "Храбри, нови свет", заиста је био присутан - сећа се Пајче.

Од 1971. приказао је око 2.200 филмова, и увек је радио сам, јер је, како наводи, био одговоран према послу који му је поверила дирекција Феста. Пајче је и "пикерисао" (прегледао) све копије филмова које су стизале, иако уопште није лако ући у кино-кабину у 10 сати пре подне, а изаћи у један после поноћи.

Фото приватна архива

Мало је познато и да су те копије долазиле прво у његове руке, и то месец и по дана пре почетка фестивала, јер је са Слободаном Новаковићем сарађивао у припремама његове култне ТВ емисије "Хроника Феста".

У телевизији, где је Пајче провео свој радни век (ту је био запослен 40 година), тада би, како описује, настајала помама.

- Кад су стизали филмови за Фест, код мене је, на пројекцији у РТС-у на међуспрату, био општи хаос. У тој сали је било места за двадесетак људи, а на пројекције је долазило и њих педесет. Филм "Вудсток" сам, рецимо, не знам ни сам колико пута "вртео", или "Поноћног каубоја", "Голе у седлу", "Коње убијају, зар не?"... Могао сам сваку копију филма да прегледам, обележим ролне и установим техничку исправност филма. А тих година, окупљени око уреднице Културног програма Зоре Кораћ, били су наши млади редитељи, тек пристигли са Академије у Прагу - Паскаљевић, Карановић, Марковић. Њима се пред Фест често придруживао "остатак" чешке екипе, Зафрановић и Грлић, али и Караклајић, Балетић, Мандић. У прво време Слоба Новаковић је сам бирао инсерте за "Хронику Феста", онда је препустио то сарадницима, па и мени. Та емисија је била феноменална.

Фото приватна архива

Једна од анегдота догодила се у време "Кума", кога је "пуштао" припремајући "Хронику Феста".

- Дође Зора Кораћ код мене у кабину и каже ми: "Пајче, избаци, молим те, две ролне из филма". Ја то, наравно, урадим, не питајући зашто. Кад се тако скраћени "Кум" завршио, Зора наводно почне да се "ишчуђава" да њој нешто ту није јасно, а један наш човек, нећу да му помињем име, који је дошао из Америке и рекао да је тамо већ гледао "Кума", кренуо је да убеђује Зору да је све у реду, и да се баш тако завршава!

Пајче је сарађивао и са Макавејевим у најавангарднијој селекцији, ноћном програму "Конфронтације" у СКЦ:

- Мени је у сећању остало како је, рецимо, један Копола једноставан човек, и са колико је искрене радозналости разговарао са публиком, студентима и нашим филмаџијама после тих пројекција. Имао сам прилику да га упознам, и био сам задивљен. Такви су били и Кишловски, Форман, Бертолучи - опуштени, отворени, љубазни.

Фото приватна архива

Фантастичне и незаборавне ствари су се догађале на Фесту и око Феста, истиче Пајче, од тога да по Скадарлији на штиклама "набадају" Клаудија Кардинале, Марија Шел, да Марчелу Мастројанију свирају "Поноћ је тако тиха", да се по Клубу књижевника и "Мажестику" "лудирају" Де Ниро, Џек Николсон, Спилберг, Кјубрик... Пајчета је ангажовао и Тито.

- Кад је требало да му се прикаже нека ТВ емисија, доносио сам у Стари двор пројектор "цвај-банд", који имају само ТВ куће, он паралелно врти две траке, тон и слику, а Тито је имао личног кино-оператера Леку који се није сналазио са овим пројектором. Од свега, мени је у сећању највише остао један догађај на Златибору, у хотелу "Палисад", где се Тито одмарао са супругом Јованком. Жика Павловић је у то време снимао серију "Песма", по делу Оскара Давича, и Тито је изразио жељу да види једну епизоду. Отишао сам тамо неколико дана раније са сценографом Александром Миловићем, а он је добио задатак да пробуши зид у другој просторији, где је била ТВ сала, да зујање пројектора не би ометало Тита! Био сам запањен, нисам могао да верујем, јер није био мали посао избушити тако дебео зид и направити шубер за пројектор. Наш реквизитер, пошто је ту било много прозора, морао је све да их замрачи завесама.

На дан приказивања, сећа се Пајче, дошао је човек из обезбеђења и рекао му да пројектор стави на метар и по од Тита.

- Покушао сам да му објасним да смо пробушили зид, али је он одговорио да то нема везе, и да Тито хоће да пројектор буде баш на том месту. Стигла је цела екипа, Дража Марковић, Стамболић, Јованка је тражила да се послужи нека торта, и коначно су се погасила светла. Почела је епизода, а после два-три минута Марковић је пришао председнику и почео нешто да му шапуће. Тито је устао, погледао около, а човек из обезбеђења ми је рекао да прекинем пројекцију, и тако се све завршило - сећа се Пајче.

Фото приватна архива

Од 2.200 филмова које је видео, на Пајчета су најдубљи утисак оставили "Одисеја у свемиру" и "Кум", зато што је тада у Дому синдиката први пут стављено ново велико платно.

- Мени су у сећању остала само та лепа времена, као да су се јуче дешавала, иако је било теже за рад него данас. Филмови из тог периода заиста су били златно доба светске кинематографије, ово што се данас снима не може да се пореди са тим остварењима. У овим новим технологијама не знате да ли се уопште излазило из студија. Данас више нема филмова ни кино-пројектора, све је дигитализовано, и то ме чини тужним, јер сам старински човек. Рецимо, никада нисам закаснио, никада нисам био на боловању, никада нисам дигао кредит, и увек сам веровао да човек мора да буде скроман.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације