НЕЋЕ МОЋИ: Има ли овде Орвела

КАКО се стиче право на слободу мишљења и изражавања? Која је то инстанца меродавна да у слободном и демократском друштву једном новинару да слободу да аргументовано критикује кога год пожели?

Фото: Приватна архива

ПРЕД вама је, драги читаоци, још један "неоригиналан" наслов, који је у ствари референца на антологијску реченицу бившег руског амбасадора у Београду Александра Конузина, а не његовог имењака и наследника Чепурина, како то неки мисле. Можда је помињање Орвела још неоригиналније, јер су његова предвиђања у данашњем свету постала ствар свакодневице, па они који их уочавају стално подсећају на њега покушавајући да почине кривично дело саопштавања истине у свету постистине који нам се жели наметнути. Мени није толико битно јесам ли оригиналан или не, јер то је само питање форме. Мени је стало до суштине коју вам желим пренети у својим колумнама и битније ми је да ли оно што вам пишем истина или не. О томе процените сами. Имате ту слободу и не морате је "сами себи давати", али је морате узети.

ПОНОВО, по ко зна који пут, суочени смо с матрицом коју су домаћи аутошовинисти преузели од својих колонијалних господара, матрицом која се до сада показала доста успешном и код нас, а и у земљама у којим је измишљена. Метода је врло једноставна и не односи се само на поље сукобљавања мисли и идеја, него и шире. Рецепт је следећи. Они прво нападну. Беспоштедно, користећи се бруталним средствима, безочним лажима, извртањима, увредама. Потом, ако се усудите да одговорите, почну да вичу како су, у ствари, они жртве ваше вербалне или физичке агресије и правећи од себе жртве, обезбеђују себи право да вас ишибају и разапну, ако пожеле. А желе.

С ТОМ методом смо се у њеном најбруталнијем облику први пут сусрели током ратова. Није мало примера. Од Вуковара, где су проусташке паравојне хрватске формације прво таманиле Србе и под опсадом у касарни држале голобраде регруте ЈНА па после одбрамбене реакције себе прогласиле за жртве, преко клања у Скеланима и Кравици, до напада на цивиле, полицајце и војнике на Косову.

ОТВОРЕНОГ рата више нема, али се подједнако бестијална агресија и даље спроводи. Сада у ономе што би се најкраће могло описати као рат идеја. Бројни су примери када нека од перјаница домаће аутошовинистичке елите небираним средствима удари по некој српској институцији, традицији, карактеристици или личности. Колико год тај напад био примитиван и недоличан, он се аутоматски подводи под борбу за слободу изражавања, мисли, критике и колико год кукавички он био, карактерише се као "храброст". Сјајно је то и надасве аргументовано ових дана на примеру Динка Грухоњића описао изванредни Слободан Антонић у тексту "Они само чекају Дунав да се заледи", који су пренеле и "Новости".

У ЈЕДНОМ тексту замишљеном као одговор на моју прошлонедељну колумну слабе и језичке и логичке утемељености мени се у том стилу спочитава што сам "себи дао слободу" да нешто критикујем. Чудно је и заиста неочекивано да људи којима су уста пуна слободе мисли и говора, који се залажу за право на критику било коме то оспоравају, односно да се чуде што неко себи даје такву слободу. Као да је то посебна привилегија у једном отвореном и демократском друштву чему пре свих они тврде да теже.

ОПАСНА је то теза. Много опаснија него што вам се на први поглед може учинити, јер се иза ње крије идеја да било коме слободу за изношење мишљења и критике неко други треба да да. Слободу која је, иначе, загарантована и нашим уставом и пратећим законима. Ако ми сами себи не можемо дати ту Уставом гарантовану слободу, ко нам је даје? Они? Некакви самопроглашени морални арбитри? Одакле црпу ауторитет за тако нешто? Из награда добијених за тобожњу борбу за људска права додељену од оних који су та иста људска права погазили где год су стигли на кугли Земаљској? Ако нису они, да није неки опскурни центар моћи што делегира тужиоце и судије који по Србији (и другде) треба да одређују ко сме, а ко не сме да критикује, и ко сме, а ко не сме да мисли?

ЛЕГИТИМНО је, тврде они, критиковати и руглу извргавати вековне каноне Српске православне цркве, наслеђе и традиције српског народа и државе, па на концу и одлуке демократски изабраних власти, али није легитимно и за то не може постојати слобода да се критикује "уређивачки концепт" једног листа и "политика" једног политичког тела. То су њихове свете краве које се не смеју дирнути. То су легитимни "канони" аутошовинизма који су недодирљиви за сваког ко не припада том кругу "просвећене елите".

ДРЗНЕТЕ ли се да одговорите на напад првосвештеника грађанистичке цркве, покушате ли да одбраните себе, или другог, ви сте звер која се моментално дехуманизује и на коју се отвара ватра из личног наоружања пешадинаца на линији фронта уз подршку баражне артиљеријске ватре међународних организација за заштиту људских и других права.

ПРОБЛЕМ је, дакле, ко критикује и ко, односно шта је предмет критике. Није проблем ни како се критикује ако је мета на "погрешној страни", а критичар на правој. Онда се може и пушка уперити у ту "Звер", онда се може и Србија назвати нацистичким концентрационим логором. А знамо какви су они који таквим логором управљају и који тај логор могу волети. А и шта се с њима ради.

И КАКО онда не подсетити на Орвела? Како, када ти људи потпуно деле светоназор свиња из његове "Животињске фарме" да су "све животиње једнаке, само су неке једнакије од других". Некима је дозвољено све, а неки треба да траже дозволу и за најнормалније ствари. Поново, ако нећу ја и било који други новинар "себи дати слободу", ко ће нам је дати? Роб је само онај ко чека да други дође и ослободи га.

Препоручујемо

Колумне

6 10

НЕЋЕ МОЋИ: Има ли Срба у СНВ?

06. 12. 2020. у 07:26

Колумне

4 2

НЕЋЕ МОЋИ: Вили Брант у Вуковару

22. 11. 2020. у 07:26

Колумне

0 2

НЕЋЕ МОЋИ: Чежња за цензуром

08. 11. 2020. у 08:25

Колумне

0 2

НЕЋЕ МОЋИ: Изненађени и увређени

25. 10. 2020. у 07:56

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације