ПОМАМА ЗА УНИШТЕЊЕМ ЈЕДНОГ НАРОДА: Католичка црква и Комунистичка партија стварале антисрпску атмосферу у Југославији

Данашња територија Хрватске и данашњи састав становништва настали су као резултат убијања Срба по Хрватској у Хитлерово и Павелићево време и изгнанства Срба током акције "Олуја" 1995, под патронатом ЕУ и САД

Фотографије: Музеј Жртава Геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија

УСТАШЕ су припадници хрватске сепаратистичке, екстремно-шовинистичке, терористичке организације, са програмским концептом стварања такве хрватске државе у којој би живели само Хрвати и у којој се не би смео наћи ниједан Србин, ни Јеврејин нити Циганин.

Организациона структура усташке организације из 1932, строго формализована према идеји о великим националним задацима, задржана је и током постојања Независне Државе Хрватске, у којој су "преузели апарат власти". Усташе су у Независној Држави Хрватској оснивали војне формације, легионарске дивизије (посебно за Источни фронт), чувену Ханџар дивизију у Босни с Немцима заједно (у којој је 60% било муслимана). Ова дивизија као и легионарске, осталa je познатa по зверствима над Србима. Посебна усташка војна формација била је Црна легија, која је на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине извршила нечувене масовне злочине над српским становништвом.

Фотографије: Музеј Жртава Геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија

У Независној Држави Хрватској Православна црква је била забрањена и прогоњена, рушене су цркве, затварани манастири, а прогоњени су и на најстрашније начине убијани православни свештеници.

МЕРЕ ФИЗИЧКОГ УНИШТЕЊА Срба вршене су већ у првим данима постојања Независне Државе Хрватске (У Енциклопедији Југославије је забележено да је на сам дан капитулације Југославије, 17. априла 1941, убијена група мирних сељака Срба на једној пољани). Хрватска држава је постала поприште највећег геноцидног терора у Европи, откако се зна историја Европе. (Да је у то време постојала трансплантација органа у медицинске сврхе, НДХ би била најбогатија земља у пет могуће настањених галаксија. Замислите огромна брда срца, јетри, плућа, бубрега! Немојте се осећати нелагодно. Ово није натуралистички стилски комплекс, то је реалност XX века. Зна се да су пре неколико година Србима са Косова на живо узимани ти органи и продавани за новац). (И тако смо вам ми у овој години дана, овђе у Јасеновцу поклали више људи него ли Османлијско царство за цијело вријеме Турака у Европи. Изјавио је ово Макс Вјекослав Лубурић, емигрантски натпоручник, касније генерал, заповедник целокупне усташке одбране и повереник свих логора, 9. октобра 1942. приликом предаје одликовања својим сарадницима.)

Када се Павелић вратио у Хрватску одмах после капитулације Југославије 1941, он није ништа морао посебно да ради и припрема да би се испунио његов сан о чистој Хрватској. Све припреме су биле завршене. Хрватска јавност је била у потпуности спремна за оно што ће се дешавати и није показивала своје незадовољство. А Хрвати си убијали Србе и у крајевима забаченим, у селима где нису чули за Павелића, зато што су имали свог непосредног верског учитеља који је примио наук католичанства и знао да треба истребити Србе.

Остаје стално питање: како се међу Хрватима нашло толико спремних да учествују у геноциду. Како је највећи број Хрвата прихватио постојање jасеновачког логора?

ПОДБУЊИВАЊЕ ХРВАТА ПРОТИВ СРБА

"ЈАСЕНОВАЦ ЈЕ БИО ЈЕДИНСТВЕН. Таквог логора није било ни у једној држави сателиту Немачке. Није га имала ни сама Немачка." Па како је онда Јасеновац остао непознат у свету? У Европи је било још концентрационих логора и о њима се све зна, њих посећује читав свет.

Да бисмо се приближили одговору на питање зашто је знање о Јасеновцу остало веома сиромашно и у време кад су у Југославији и у Србији пребројавали мртве, зашто млађе генерације не само да не знају довољно о Јасеновцу већ многе школске генерације нису никад ни чуле за тај логор - морамо поћи од историје деловања оних који су били власни да управљају мишљењем о Југославији и Србији после Другог светског рата. Реч је о моћним комунистичким вођама, надахнутим идејама ране фазе југословенског комунизма, оним људима дакле који су у то време стварали историју.

Фотографије: Музеј Жртава Геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија

Одмах по оснивању Југославије (1918) почеле су тешкоће са Католичком црквом која је дотле, у крајевима под влашћу Италије, Аустрије, Мађарске, била једина утицајна црква.
Католичка црква није могла прихватити државу у којој она није била на челу државне верске администрације. Није могла прихватити да са Православном црквом дели иста права у одлучивању о верским правима грађана, односно да са Православном црквом мора делити објективну смисаону повезаност. Одговор Католичке цркве на све увек је био: не прихватити. У областима у којима је у сталном додиру са Православном, Католичка црква је увек у борбеном ставу, у приправности да реагује и искористи сваку политичку ситуацију да смањи а, ако може, да уништи потенцијал друге цркве. Због таквог става није било тешко наставити формалну градњу тврђаве препуне предрасуда и мржње према Србима. Све је то изазивало велику узнемиреност на више планова у југословенском друштву између два светска рата.

Да бисмо видели резултате деловања ове институције која је вековима, градећи своју моћ, градила и своју велику културу и упућивала је у све крајеве света оплемењујући их, а која упркос томе свему није успела да одабере прихватљивије методе одржања и апсолутног господарења, тамо где јој се чинило да је било ко може угрозити, читајмо књигу Николе Николића.

Фотографије: Музеј Жртава Геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија

Нажалост, никаква потоња објашњења неће нам помоћи да разумемо то безумно потврђивање силе и ту грчевиту помаму уништавања других.

Мада хришћанство нема национални карактер, оно као да губи своју наднационалност кад су у питању Срби: борити се против Срба значи борити се против православља, а то опет значи, нарочито код усташа, борити се против светосавља. Комунистима је православље било такође најстрашнији појам и - када кажњавате Србе, кажњавате православље, односно светосавље.

ПАРАЛЕЛНО ПОСТОЈЕЋОЈ сили Католичке цркве која је васпитавала своје вернике и усмеравала њихов однос према другим вероисповестима у држави, развијала се друга упорна сила која се свом снагом трудила да подбуни народе у Југославији и да их посвађа.
Реч је о Комунистичкој партији (КПЈ), основаној 1919. године у оквиру Комунистичке Интернационале (Коминтерне), која је одмах кренула са великим планом да дође на власт. Вође партије су знале да то није лако постићи у нормалним условима а да јесте могуће само ако наступе страшни поремећаји у држави. (Узор су имали у рушењу велике Русије у којој су победили нови окрутни властодршци, вешти да искористе тешки историјски тренутак у коме се нашла њихова отаџбина).

Због такве своје делатности КПЈ је била у илегали. Партија је 1929. године основала лист "Пролетер" који је, такође илегално, излазио до 1942. године. Садржаји овог листа као органа Централног комитета Комунистичке партије Југославије врло су значајни за историју партије, за упознавање њеног рада и њених реакција на друштвенополитички живот у Југославији током дужег времена.

Садржај чланака, нарочито уводних, показује да комунизам у Југославији пре Другог светског рата представља посебну врсту политичког ангажмана, знатно различитог од компартија других земаља. Није тешко запазити да је централна тема, током 13 година излажења, било право хрватског народа (понекад и словеначког) да остварује своја национална права за која су они тврдили да им их Срби ускраћују.

ВАСПИТАВАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ КОМЕСАРА

КОМУНИЗАМ СВЕ ВИШЕ губи карактер интернационалног комунизма и добија црте једнонационалне партије у којој су етно и верска функција изразитије од самог чланства у партији: политичка делатност је подређена хрватском национализму и католичкој вероисповести (колико год то звучало невероватно).

Фотографије: Музеј Жртава Геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија

Такав национални непомирљиви детерминизам је одређивао не само вид сопствене партијске ангажованости већ је себи дао много већу улогу да у свим крајевима државе, код свих чланова или симпатизера (то значи и у Србији), почне да намеће своја идеолошка мерила и од њих захтева да однос према сопственој историји, традицији, вери, стварају према моделу и циљу важним за хрватски национализам.

На таквом "Пролетеру" су се васпитавали политички комесари Срби и Црногорци и остали људи из власти који ће завладати државом после Другог светског рата и под притиском којих ће гробови српских мученика остати необележени.

Све ове чињенице су биле познате, иако се о овоме није смело говорити током трајања комунистичке југословенске државе, а данашња територија Хрватске и данашњи састав становништва (у односу на стање 1941), настао као резултат убијања Срба по Хрватској у Хитлерово време и изгнанства Срба током акције "Олуја" 1995, под патронатом ЕУ и САД, то потврђује.

Фотографије: Музеј Жртава Геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија

То показује да је давна предигра била завршена: припрема добро урађена, јавно мњење спремно "за токове историје и ново доба". Масовни резултати нису изостали. Плодови "Пролетеровог" и католичког васпитања нису изостали и обновили су се чим је почео распад југословенске државе деведесетих година. Широм Хрватске почела су убиства.

О ТОМЕ СУ НАПИСАНЕ стотине књига. Највећи број њих су тумачење и оцена прошлих догађаја. Текст пред читаоцем, текст који читате, ограничио се само на аутентични извор, а то је гласило Централног комитета Комунистичке партије Југославије, лист "Пролетер", у њему су темељи комунистичке политике. Праћење написа у овом листу је учествовање у времену, синхроно праћење једне раскорењене логике о праву групе појединаца жељних власти да годинама објашњавају како је зло добробит и да нас уверавају како је мржња плодотворна. Какву је визију могао да носи покрет који не познаје човеково слободно држање према свету?

Српски симпатизери комунизма су читали партијске прогласе и питамо се како нису схватили да таква тензија зла не може произвести никакву племениту осећајност према људима, већ само задовољити жељу за влашћу и осветом? Осветом чега? Осветом што постоје други - идентичност са њиховом верском искључивошћу.[...]

Неуморним говорењем о нацијама и национализмима, Комунистичка партија Југославије је најпре желела да скрене пажњу на себе, али и да оснажи нетрпељивост међу људима различитих вероисповести и националних припадности у Југославији, верујући да ће на тај начин уз себе привући више присталица.

Фотографије: Музеј Жртава Геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија

Са истим циљем партија је вешто користила тешку економску ситуацију, обећавајући да ће она кад дође на власт бити способна да промени стање.

Новостворена југословенска држава је изашла из Првог светског рата, рањена, ојађена, сасвим исцрпена. Делови земље ослобођени од страних окупатора у наслеђе су понели страшно сиромаштво и заосталост у сваком погледу. Економски и културни опоравак је започињао али је тражио времена. У различитости животног искуства понетог из претходног периода, у различитости вера, навика, као и очекивања становника ослобођених крајева, Католичка црква, Комунистичка партија и екстремно националистичке странке попут Павелићеве, заиста су нашле погодну прилику за своје деловање.

САМОКАЖЊАВАЊЕ СРБА КОМУНИСТА

ПРАЋЕЊЕ ДОГАЂАЈА и документације из тог времена показало је како су два паралелна тока, независна по духу и битисању, довела до могућности да верско лудило и незајажљива политичка тежња за преузимањем власти у држави Југославији, буду градитељи идеја о уништавању Срба, са реалном применом у Независној Држави Хрватској, у Хитлерово време (и још реалнијом применом истеривања Срба из њиховог вишевековног станишта у Хрватској, у модерно доба 1995. под покровитељством НАТО армије).

Грађански рат који ће избити у Југославији после Хитлеровог освајања (1941), одговараће личним циљевима појединаца комуниста, а стравични резултати разарања и стравичне бројке мртвих, претежно Срба, понеће име комунистичке револуције.

Пратећи развој Комунистичке партије почев од 1919, видимо да њени историчари нарочито истичу неколико важних датума: датум оснивања 1919, приступ Трећој интернационали (када је донета одлука о "револуционарном путу к власти"), датум забране комунистичке активности у Југославији, 30. децембар 1920, датуме састанака на којима је наглашавано национално питање. Тема састанака је увек формулисана на исти начин: обезбеђење националне равноправности народа у односу на хегемонију српске буржоазије.[...]
На пленуму у граду Сплиту, у Хрватској, одржаном 1935. године, Централни комитет Комунистичке партије Југославије се, као и увек, заложио за решавање националног питања унутар Југославије "што је постало основа за разраду њене националне политике у слиједећим годинама".

Фотографије: Музеј Жртава Геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија

У чему се састоји та разрада? - У негативно-селективном односу према свему што има везе са Србима.

У "Пролетеру" у тексту "О стварању КП Хрватске и КП Словеније" покушава се цинично објаснити зашто радне масе Хрватске и Словеније траже да њихова партија носи назив њихових нација: "Да, ми волимо свој народ и не штедимо снага ни жртава у борби за његово ослобођење од сваког угњетавања и израбљивања."

У ИСТОЈ СВЕТЛОСТИ можемо разумети одлуку партијских вођа из 1937. године: "Стварање националних политичких руководстава у Хрватској, Словенији, Црној Гори и Босни и Херцеговини [Македонија је једно време оклевала] - одлучан корак у реализацији Комунистичке партије Југославије у националном питању" и схватити да није било допуштено бирати српско партијско руководство. Да ли зато што српско руководство не воли српски народ? Зато што врх Комунистичке партије Југославије нема поверења у Србе или што сва друга партијска руководства раде против Срба?

Зато се с правом питамо да ли су српски комунисти и скојевци, сјајни младићи и девојке, најбољи ђаци многих школа, најбољи студенти, занети идејама прогреса у идеалној слободи и промишљеном хуманизму знали, када су гинули за партијска начела, да немају право да организују српску Комунистичку партију, да ли су знали да се боре за рушење своје отаџбине Југославије да би Хрватска била осамостаљена. Да ли су знали да ће, према строгим правилима Централног комитета, Срби бити оптужени за све што Партија буде прогласила српским националистичким елементом и према томе кажњавани?

Фотографије: Музеј Жртава Геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија

Мада су међу комунистима и Срби (који, нажалост, делују против српства на основу партијског начела рушења свега на путу ка власти), Комунистичка партија Србије неће бити основана ни пре 1941, нити током рата, него тек неке две деценије касније.

Ликвидација најзначајнијих српских комуниста у Совјетском Савезу (у периоду пре почетка Другог светског рата) такође је део страшног партијског рата против Срба.

Антисрпска идеја је расла, сазревала, подгревала се непрестано, нарочито од 1936, с Јосипом Брозом на челу Централног комитета и платформом "борбе за демократизацију и преуређење државе на основама националне равноправности".

Пропаганда против Срба је била врло успешна и међу српским комунистима, а сваки нови члан или аспирант за Партију морао је прихватити партијску политику и дисциплину и бранити антисрпску идеологију снажније него да је реч о религиозном надахнућу.
Самокажњавање Срба комуниста, као нека болест у континуитету, пренеће се и на њихове наследнике, будуће српске политичаре у XXИ веку, вероватно несвесне да иду стазом самопоништавања и да је све добро само ако није српско.

Препоручујемо

Политика

14 35

ЗАТАШКАВАЊЕ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА: Југословенском руководству није одговарала истинита слика о прошлости

26. 07. 2022. у 17:07

Политика

67 14

ВУЧИЋ ЈЕДИНИ ТРАЖИО ДА ИДЕ У ЈАСЕНОВАЦ: Велико признање из Хрватске, па срамно умањење броја жртава у Јасеновцу

26. 07. 2022. у 07:50

Друштво

13 8

ВУЧИЋ ИМА ПРАВО ДА ИДЕ У ЈАСЕНОВАЦ КАД ГОД ТО ПОЖЕЛИ: Др Ефраим Зуроф, директор Центра "Симон Визентал"

24. 07. 2022. у 09:15

Политика

3 52

ЗАШТО ЈЕ ЗАГРЕБ ОДБИО ЗАХТЕВЕ СРПСКОГ ПРЕДСЕДНИКА? Вучићева свећа осветлила би хрватски мрак око Јасеновца

20. 07. 2022. у 09:00 >> 16:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације