БЕСПОШТЕДНА БОРБА ЗА ВЛАСТ: Сведочење Радоја Јанковића о порођајним мукама две руске револуције

У ДРАГОЦЕНОЈ едицији "Србија 1914-1918", коју уређује Зоран Колунџија, а саиздавачи су јој РТС и новосадски "Прометеј", објављена је дневничко-мемоарска књига Радоја М. Јанковића "У вихору Октобарске револуције (1916-1918)". На основу архивске грађе, предате на чување Градској библиотеци "Владислав Петковић Дис", књигу је, озбиљно и одговорно, како само вишедеценијско искуство уме, приредила Даница Оташевић.

Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

Српски официр Радоје Јанковић, близак организацији "Уједињење или смрт", носилац низа значајних националних задатака балканских и Првог светског рата, био је послат у Русију (1916), да уручи одличја које је цару Николају послао престолонаследник Александар, и да учествује у пропаганди за српску ствар. Укључиће се и у формирање Српске добровољачке дивизије у Одеси. Док је боравио у Русији, водио је дневник, драгоцени извор информација за разумевање епохе.

Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

За Србију и Русију дневници су пост скриптум прошлости која на почетку новог миленијума не изгледа као пре једног века; историја доживљава ревизију и превредновање, док се о неким процесима и личностима наука и даље не слаже у оцени. Можда прилози за историју Србије и Русије из личне архиве Чачанина Радоја Јанковића допринесу појашњењу смутног времена на почетку 20. века и суду о појединцима који су буру изазвали.

Основу и потку аутентичних записа насталих са пута од Крфа до Русије, и у Русији 1917. и 1918. године, чине, дакле, сукоби великих сила, бољшевичка социјалистичка револуција и Србија која "проста и наивна заборавља старе ране и иде новима у сусрет заборављајући коју су јој неправду задали ближи и даљи суседи".

ДНЕВНИК ЈЕ ВЕРОДОСТОЈАН сведок порођајних муке две руске револуције и беспоштедне борба за власт. Ово штиво бремени то историјским подацима и догађајима који су битни за научнике, а интересантно је и за обичног радозналог читаоца. Како су Јанковићева интересовања била разноврсна, у дневницима је доста прилога за социологе, економисте, географе, етнологе, хроничаре друштвених збивања, па и поклонике књижевности. Са истом пажњом описивао је цара Николаја Другог, "чији поглед није одређен, који показује неодлучност човека који зна да је господар, а осећа да му то не припада. Госта у господству" и непросвећени народ, обичног извозчика и револуционара, Крстовданске литије, позоришне представе, цене, пад рубље, време...

Књига Радоја  Јанковића „ У вихору Октобарске револуције“/Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

Слободно се крећући по руској престоници која је личила на логор препун дезертера и света сакупљеног са свих страна, Јанковић је чест гост Смољног института где је било седиште бољшевика. У Министарству спољних послова до руке му долази 1917. тајни Лондонски споразум из августа 1915. године у коме су чланице Антанте исцртавале нову мапу Балкана по којој је Србија, да би добила Босну и излаз на море, морала да се одрекне Македоније у корист Бугарске, а Банат преда Румунији. Тајне споразуме између царске Русије и савезника уочи Великог рата, Троцки је 1917. штампао у партијском гласилу "Известија", обрачунавајући се и на овај начин са царизмом. Сусрет с царем Николајем Радоје Јанковић описује са пуно симпатија, гледајући у њему човека префињене душе који скоро да се снебива што је на престолу, а глас му је као "умочен у млеко". Цар је рекао да ће српски орден поносно носити. Изгледало је да ће, са царском Русијом на челу, и Србија бити велики ратни победник.

ХЕРОЈ ИМАГИНАРНЕ РЕФОРМЕ

КАДА ЈЕ ИЗБИЛА револуција која је свргла императора, Јанковић је и даље био у Русији. Ипак, влада фебруарских превратника српске официре узима у заштиту, као савезнике. Иако је Радоје Јанковић у то време највише узнемирен због суђења Апису и друговима, покушавајући да интервенише у њихову корист, он ипак прати шта се збива у највећој земљи на свету, па већ јула 1917. бележи да ухапшеног цара Николаја одводе негде у унутрашњост. Извесно време сретао се са вођом Фебруарске револуције, Керенским, кога овако описује: "Керенски је корачао брзо, носио је неку импровизовану униформу у знак главнокомандујућег војском. Палац десне руке заденут за блузу, чизме жуте, шапка нешто несразмерна која га је чинила комичним. Његов глас је тенор, пискав, крештећи. Кад говори он кара, праска, прети. Црвенило му удари у ионако црвено лице, облива га зној и бес. Говори крећући се. Искорачујући напред, повлачећи се назад и окрећући се око себе. Његово око сева: жиле су му на врату набрекле, он шишти, сикће. Рекло би се да ће да заплаче. Керенски глуми. Беседа је морала бити написана и више пута прочитана. Његов језик не запиње. Њега служи реч и то реч смишљена и добра. Његове фразе су сочне и пуне државничке садржине. Керенски се представља као главнокомандујући, као диктатор и 'таваришч'.

Алекандар Керенски/Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

Овај човек који је имао највећу популарност и сву власт у Русији није је никад употребио. Он није осетио шта је бољшевизам, он није ни знао ни одмерио шта је у суштини руска револуција. Он је једва 25. октобра 1917. тражио од Совјета републике дозволу да похапси бољшевике. Сутрадан, бољшевици су га треснули о ледину, похапсили владу, а њега натерали у бекство у Европу." Nеколико година касније, у накнадном запису, Јанковић Керенског назива "највећим и најфаталнијим фанфароном каквог је историја забележила".

Владимир Иљич Лењин/Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

РАДОЈЕ ЈАНКОВИЋ је сретао и Лењина, који је, по њему, био отрован марксизмом, пуки професионални превратник: "Владимир Иљич Уљанов није био велики човек. Он је био само револуционар. Имао сам прилику да 1917. и 1918. године слушам Лењинове говоре. Сви његови говори, све његово обилато писање имали су карактер не велике духовне, већ револуционарне делатности. Брже но ико, смелије но ико, некомпромисније но ико, Лењин је тежио примени интегралног марксизма у руској револуцији. Лењин је био пасионирани, рођени револуционар, за њега је револуција ради револуције била животна визија. Његово социјалистичко образовање дало је тој визији практичне форме; његов живахни, проницљиви, на све стране зрачећи мозак, његов неизмерни инстинкт предвиђања, осигурања, предупређивања, стражарења чинио је од Лењина, вођу револуције у једној средини где, сем Троцког, није било ниједног јако еластичног ума, ниједног револуционара и одлучног хирурга. Али Лењин, најобјективније прочитавши и проценивши његове студије и његове говоре, није дао ни своју социалну револуцију ни своју социалну теорију. Он је револуцију интерпретирао и књигом и акцијом. А кад је бивао приморан да Марксову идеологију мења под притиском практичних тешкоћа, онда Лењин није поступао као проналазач нових истина, већ као бранилац револуције. Лењин је био херој једне имагинарне реформе спровођене у мукама и крви једног сељачког народа, да би се коначно утврдило да су марксизам и комунизам смишљени противници слободног духовног човека. Совјетски комесари сматрали су Русију последњом бригом. Они су видели светску револуцију. Њима је светлост долазила једино из марксизма." Они су сматрали да светску револуцију држе у рукама. Године које су дошле потврдиле су увиде Радоја Јанковића.

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

Препоручујемо

Политика

4 14

ОБАРАЊЕ ЦАРА НИКОЛАЈА ПЛОД МЕЂУНАРОДНЕ ЗАВЕРЕ: Српска политичка елита била је збуњена догађајима 1917. у руској престоници

31. 10. 2022. у 18:11

Друштво

2 34

ПОХЛЕПНО ПРИСВАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ: Александар Ћеклић - "Ништа у босанској култури није везано за богумиле"

30. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације