ЧУДЕСНОГ ЛЕКА НЕМА, АЛИ ИСТРАЈНОСТ ВОДИ ДО ВИДНИХ РЕЗУЛТАТА: Др Драгана Бојић из угла кардиолога и мајке о детету са церебралном парализом

ДОКТОР Драгана Бојић, специјалиста интерне медицине и судски вештак за област кардиологије, мајка је двадесетпетогодишњег Филипа, дечака са церебралном парализом и другим здравственим тегобама. Он и сестра близнакиња превремено су рођени, у 25. недељи. Сестра је преминула у инкубатору и од тада траје борба ове мајке и лекарке за Филипово здравље и достојанствен живот.

Приватна архива

О томе како је та битка изгледала, како су син и она прошли кроз бројне хируршке интервенције, колико јој је помогло знање лекара, како је реаговала околина др Бојић пише у потресној исповедној прози "Можеш ти то, мама", коју је издала "Вукотић медија". Ова исповест редак је глас родитеља који пролазе кроз бројне проблеме са децом која имају физички и/или ментални инвалидитет, али и путоказ и охрабрење.

о Када погледате уназад, шта помислите као мајка, а шта као лекар?

- У сваком остварењу четврт века је јубилеј достојан поштовања. Биле су то године учења, прихватања и истрајавања. Мајка сам која се поноси постигнућима свог сина, који се, упркос свим проблемима, радује сваком дану. За то време доста тога се у свету медицине десило. Појава информационих технологија је омогућила повезивање бројних научних истраживачких тимова. Као резултат њихових открића у терапије су уведене нове методе и лекови. У нашој земљи је постигнут велики помак у смањењу спастицитета екстремитета, уведене су ласерске интервенције у хирургији ока, доступна је читава палета ефикаснијих неуролошких лекова.

о Колико вам је помогло медицинско знање и са којим сте све дијагнозама морали да се ухватите укоштац?

- Знање је најбоље оружје. Лекарске вештине су ми помогле да се не плашим. Могла сам боље да разумем проблеме, брже да се прилагодим, лакше да нађем пут до резултата. Често је тај пут био заобилазан, споредни, али се ипак стизало. Први грчеви и трзаји делова тела које је беба имала током високе температуре касније су се јављали и без присуства инфекције. Свесна да се једино лековима могу спречити, била сам стрпљива да месецима чекам на њихов резултат. Поређење са другом децом истог узраста у почетку је био разлог туге и изолације, али сам касније смогла снаге да потражим помоћ. Изненадило ме је којом брзином су се видели први помаци на боље.

о Шта данас ваш син може, а није могао или се није чак веровало да ће икад моћии?

- Мало тога је у самом почетку било замисливо, јер су испред нас стајале наизглед непремостиве препреке. Претња губитка вида, епилепсија, оштећење хода, говора, застој у менталном развоју. Следило је савладавање бројних вештина којима ће се макар делимично поспешити напредак. Са одрастањем су стизали изазови који чекају и здраву децу. Свим бебама рођеним пре термина мора се прати развој очију. Свакодневне контроле су велики стрес како за мајку, тако и за дете. До данашњих дана наш син је имао више од сто општих анестезија због крио или ласерских интервенција, операција и каснијих контрола. До данашњих дана су му неопходне бројне капи за очи. Од рођења узима пуну шаку лекова за контролу епилепсије. Поред свега, напади су и даље присутни, али су сведени на прихватљив облик.

о Да ли сте временом ушли у неки устаљени ритам и поред сталне борбе са здравственим тегобама?

-Научили смо обоје како да живот томе прилагодимо, а да нам буду доступне многе свакодневне радости. Развој моторике је захтевао блиску сарадњу са физијатрима и терапеутима, али и моју потпуну посвећеност да нам то постане саставни део живота. Ортозе (потколене лонгете) је носио све док је растао, за руку носи и сада. Физичка активност је обавезна, док је био мали кроз вежбање, а сада кроз њему доступне спортске активности.

о Које најконкретније савете дајете родитељима који вам се обрате?

- Док су деца мала најчешће питање је: каква је прогноза? Церебрална парализа даје трајна оштећења, а родитељи често и даље трагају за излечењем. Нажалост, чудесног лека нема. Једини рецепт је предани рад, доследност, истрајност и стрпљивост. У старијим годинама присутан је страх од неизвесне будућности оболелих, кад родитеља више не буде. Саветујем да мислимо на садашњи тренутак, на оно што дете може, што ми још можемо да учинимо за њега. Упркос свим недаћама, упорношћу и радом постижу се резултати који побољшавају квалитет живота целе породице. Сви се надамо да ће нам држава и друштво у целини помоћи.

о Који тренуци су били најтежи?

- За долазак болесног детета на свет нико није спреман. Све је било тешко. Дотадашње планове, наде и очекивања треба заборавити. Кренути изнова од почетка. Учити, понављати, веровати. Пронаћи нови смисао у таквом животу. Потребна су додатна финансијска средства. Тешко је очувати породичну хармонију. У почетку постоји подршка рођака и пријатеља, али се она врло брзо губи. Та самост мајке је доминантно осећање.

о Како мотивишете себе, а како сина када посустанете?

- С годинама сам научила да препознам шта ми помаже, које вештине ми повећавају отпорност. Трудим се да у току дана увек нечим малим обрадујем себе. Поштујем приоритете, бирам остварљиве циљеве. Сина пажљиво посматрам. Кад је здрав захтевна сам, учим га новом, тражим дисциплину и одговорност. Кад видим да не може, повлачим се док поново не ојача. Системом награде стимулишем га да буде још бољи, избегавам казну кад год могу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације