ФЕЉТОН - ЦАРИЦА БЕОГРАДСКОГ ПОЗОРИШТА: Вела Нигринова је отишла тихо, без театралности која је била њен живот

ПРВА представа новооснованог Народног позоришта одиграна је 22. новембра 1868. и била одржана у гостионици "Код енглеске краљице".

Фото Архива

Како није постојала стална зграда, представе су се играле у пространијим престоничким кафанама, па чак и на Ђумруку (царинарници).

После успешног гостовања Српског народног позоришта из Новог Сада, које је извело 64 врло успешне и одлично посећене представе, кнез Михаило и државни савет одлучују да се сагради зграда која ће бити довољна за потребе Београђана. Цела Србија тада има око 1,2 милиона становника, а Београд 25 хиљада настањених у 3.444 куће које припадају атару београдском.

Када је августа - Вела Нигринова дошла у Београд, публика је већ показивала велико интересовање за позориште, посећивала представе и имала омиљене глумце и глумице.

Звезде су, пре ње, биле Зорка Тодосић и Милка Гргурова. Глумице које је публика волела, она их је и мазила. Добијале су цвеће, поклоне, песме, биле су праве звезде. На такво плодно тле пао је таленат Веле Нигринове и расцветао се у пуном квалитету онога што је чинило њену глуму и појаву непревазиђеном. Млада девојка која је дошла из аустроугарски уређене и мирне Љубљане, обрела се у страном граду у коме је све било другачије, а понајмање уређено и мирно.

ТРИ ГОДИНЕ по њеном доласку, избија Српско-бугарски рат и она, заједно за младом краљицом Наталијом Обреновић, превија рањенике, шије одећу, пере болничке подове, ради све оне ствари које није ни сањала да ће икад радити. Ради то природно и труди се да свој глумачки талент искористи и олакша патње рањенима и болеснима. Већ тада је ушла у народ, прихватила језик, дух, менталитет, пригрлила га са свим његовим врлинама и манама и почела да сматра својим.

Посебну мотивацију налазила је у околности да се, овде где је дошла, тек формира култура правог позоришта у коме ће она исписати златне странице својим улогама.
А улоге су биле бројне и веома различите. Јулија ("Ромео и Јулија"), Офелија ("Хамлет"), Маргарет Готје ("Дама са камелијама"), Еболи ("Дон Карлос"), Есмералда ("Звонар Богородичине цркве"), Марија Стјуарт. Све су биле њене и свакој је дала живот и лични печат.

Вела је носила таленат за позорницу у сваком атому свога бића и умела је то да пренесе. За њу су позориште и глума били цео њен живот. Обожавали су је многи мушкарци, а остало је забележено да су два министра заказала двобој због ње. Била је и велика љубав нашег познатог књижевника Јанка Веселиновића. Да би јој био ближи, написао је комад "Ђидо", где је главна улога Љубице била намењена њој и чак је певао у првом чину представе. Док је трајала припрема комада, свакодневно је долазио у позориште и Даворину Јенку сугерисао како да пише музику, како да продре у менталитет српског сељака.

МНОГИ су волели Велу, али она је волела само једног човека кога никада није званично имала, нити признала за партнера. Њена везаност за позориште била је не само љубав према глуми, него и замена за оно чега се свесно одрекла. Суверено је владала сценом, али и сцена њом. Без свега је могла, али без мириса позоришта није.

Први знаци болести појавили су се 1892, када она одлази у родну Словенију да лечи своја оболела плућа. Следећих 15 година трајала је борба једног упорног женског тела са подмуклом болешћу која се повлачила и враћала, сваки пут освајајући по још један део Велиног бића.

Није се Вела дала болести и немоћи. Гостовала је по Европи, чак је у Прагу добила врло повољну понуду да пређе и буде првакиња ондашњег позоришта. На понуди се захвалила али је и одбила, јер је Србија била њена изабрана домовина коју није хтела да напусти.

Била је на позорници и играла византијску царицу Теодору, 15. маја 1908. Између четвртог и петог чина јој је позлило и избацила је велику количину крви. И таква је инсистирала да се представа настави и одиграла је до краја. Полумртва жена иза сцене чудесно је оживљавала пред публиком која ништа није приметила.

СА ЖИВОТНИМ партнером, Јенком, спремала је комад Франца Финжгара, "Дивљи ловац", кога је превела са словеначког, а Јенко је писао музику. Премијера је заказана за 1908, али је Вела није дочекала.

Тешко болесна отишла је у Беч, па у бању. Све је чинила шта су лекари саветовали, али је знала да је крај близу, а њега је хтела да дочека у Београду. Пре тога је начинила тестамент у коме је сву имовину оставила "свом дугогодишњем, дивном и провереном пријатељу Даворину Јенку". Ни пред смрт га није назвала својим. Није ни он њу, иако је и он имао тестамент да, у случају смрти, кућу у Доситејевој и све што има оставља њој. Четврт века су се волели и сарађивали, а никада нису то јавно изговорили. Болест је надвладала у поноћ, 30. новембра, у 45. години. Отишла је тихо, без театралности која је била њен живот. Била је толико слаба да није ништа могла да каже.

Само је слабо стегла руку која јој је четврт века била ослонац, и отишла у легенду.

ИСПРАЋАЈ глумице Веле Нигринове био је величанствен. Београд је туговао. Хладан зимски дан није спречио њене обожаваоце да јој одају последњу почаст. Иза њеног ковчега ишло је неколико хиљада људи, што се не памти у тадашњој историји престонице. Венаца и цвећа није се могло избројати. Људи су плакали као да им је отишао неко најрођенији. Кафане у Скадарлији биле су затворене. Позориште је туговало, а један човек био је сасвим сломљен.

Даворин Јенко, композитор, диригент, хоровођа Српског певачког друштва, творац српске химне, педагог и музички прегалац, живео је и радио у Београду 45 година. Узео је и српско држављанство и Београд сматрао својим градом. Иако је више од пола живота провео у њему, после Велине смрти продаје кућу у Доситејевој 33 и одлази у Словенију. У граду који је волео болно недостаје жена коју је волео још више, и сломљен и сам, у 73. години, одлази у своју земљу рођења и никада се више не враћа у Србију.

Вела је била звезда и за собом је оставила звездани траг. Почива на Новом гробљу, по сопственој жељи. Није хтела да се придружи својој породици у Словенији.

Данас једна улица у Београду носи име Веле Нигринове, глумице која је обележила и унапредила његов позоришни живот.

СУТРА: ФРАНСИС МАКЕНЗИ: ВИЗИОНАР БЕОГРАДА

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ДОБРОТВОР МАНАСТИРА ХИЛАНДАР: Цар Иван Грозни имао је српске претке и по оцу

31. 05. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ТРАЈНО ДОБРО ПЛЕМЕНИТИХ ЉУДИ: Узвишено је оно што су учинили за нашу земљу

30. 05. 2021. у 06:45

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЧАРОЛИЈА ГЛУМЕ И ХРАБРОСТИ. Уметницу Велу Нигринову је обожавао и женски и мушки део Београда, све до њене преране смрти

01. 06. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НАШИ ПИЛОТИ ЈУРЕ НЕБЕСКЕ ТАЊИРЕ: Подаци о НЛО су размењивани са Русима и Американцима

27. 05. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације