ФЕЉТОН - ФАЛСИФИКОВАЊЕ БАЛКАНСКЕ ПРИЧЕ: За време аустријске власти у Босни је били 87 одсто неписмених

НOВИ приступ "Балкану" деведесетих година, нарочито интерпретације улоге српског фактора, поново нас је вратио у нека времена када се више расправљало о "кривици за рат" него о историјском следу ствари, дубоким коренима глобалних конфронтација које су се у једном историјском моменту претвориле у Велики рат.

Франц Фердинад у Сарајеву

Најпрегнантнији израз тог новог политичког прилагођавања представља говор америчког председника Клинтона, у коме је његов састављач написао да су два светска рата започела на Балкану. Поново се, на крају XX века, повампирила стара аустроугарска флоскула о "нецивилизованом" Балкану, на којем једна "цивилизована" велика сила треба да заведе ред. Ако стање и није било толико "нецивилизовано", требало га је таквим представити. Једнако тако обновљене су све предрасуде расистичких корена према Балкану, култивисане у самој Немачкој.

Различит ниво расправа вођених у свету током 2012, поводом стоте годишњице балканских ратова, указао је и на могуће правце расправа поводом Првог светског рата. Посебно је било присутно једно потпуно неисторично разумевање национализама, идеја слободе, идеја једнакости крајем XIX и почетком XX века. Одриче се легитимитет традицији борбе за слободу, посебно када се та борба одвија на територијама од посебног интереса за некадашње империје.

МЕЂУ драстичнијим примерима било је писање професора Тимотија Снидера. По њему, осим национализама који су разорили Турску, "постојали су елементи унутар српске владе који су покушавали да одузму део територија од Аустрије, као што су претходно урадили и са Османлијама". Руси и Срби су криви за многа зла која цивилизовани свет не би могао починити. Као и Каплан, и он мисли да су балкански национализми утицали на моделирање Хитлеровог мишљења и програма. Намерно се превиђа да је жеља за слободом, нпр. у Босни и Херцеговини, била изражена не само током устанка 1875-1878, већ и касније, под аустроугарском окупацијом, заборавља се устанак из 1882, у коме су заједно учествовали и Срби и муслимани. Заборавља се да је Србија до тада водила лојалну политику према Аустроугарској.

Заборавља се и да је први велики егзодус муслимана кренуо на исток управо са простора БиХ, са територије на којој се уз борбу наметнула окупација, а касније и пуна власт. Заборавља се огорченост српског и муслиманског становништва поводом анексије 1908. године. Волшебно, егзодус са Балкана "почиње" 1912, па чак и "геноцид". Данашње тежње за "хуманим" формама глобализације протежу се на осликавање некадашњих империја као толерантних верских и мултиетничких творевина.

У ПРОМОЦИЈИ ових погледа наводи се да почетак краја мултиетничке Османске империје пада у време руско-турског рата 1877/78. и Берлинског конгреса 1878: "Увођењем унитарне националне државе као новог организационог концепта, Уговор (1878 - прим. М. Б.) је посејао семе будућих конфликата, од балканских ратова 1912-1913, Првог светског рата, до данашњих грађанских ратова и етничког чишћења у бившој Југославији. Степен турског пораза и територијални губици који су следили показали су се фаталнима за пројекат муслиманских либералних реформи и модернизације, које је Османско царство започело средином XIX века." Инсинуирају се погубни национализми малих балканских нација и њихов патрон на Истоку. Иза тих ставова и у њиховој промоцији виде се потписи професора са универзитета Јута, Индијана, Станфорд. Иде се и даље, али има и оспоравања, противаргумената. О томе сведоче зборници из претходних година, који представљају ехо тих расправа.

Једнако је и у оном делу литературе која излази поводом стоте годишњице избијања Првог светског рата, када је посреди представљање Аустроугарске. У жељи да се истакне српски национализам као дестабилизујући фактор који је провоцирао Аустроугарску да коначно реагује, стара Монархија се приказује као "фактор стабилности" и "цивилизацијског просперитета".

РАДИ промовисања такве "идеалне слике" Монархије, свесно се избегава компаративна анализа. На једној страни, осуђује се Србија која се суочава са "етнички сложеном реалношћу" после балканских ратова и која задобијене територије третира "као колоније", која је тамо починила злочине, док су на другој, аустроугарској страни, само "ред и закон", "правна држава", "савршена администрација", путна мрежа која повезује све делове земље, држава "која запањује посетиоце својом правичношћу", "јавно образовање", "социјална и хигијенска заштита", где је владао "дух међусобног респектовања и дух толеранције између различитих етничких и верских заједница". Политика је ишла за "постепеношћу и трајношћу". Иде се толико далеко да се потпуно избегава термин "колонијална политика", или још прецизније: "империјализам". Срби у Босни и Херцеговини, по таквим интерпретацијама, нису имали ниједан рационалан разлог да буду незадовољни.

ВРХУНАЦ свакако представљају апотеозе Монархије за политику о Босни, тврдњама "да се до 1914, Босна и Херцеговина развила до нивоа који је упоредив са остатком двојне Монархије". Дакле, једино је један "ирационални национализам" то могао да оспорава. У једном скорашњем интервјуу, аустријски историчар Манфред Раухенштајнер рећи ће: "У бити, Аустроугарска (а Југославија? - оп. М. Б.) је била сметња свакој националистичкој држави. Међутим, Словенци и Хрвати су другачије од Срба доживљавали Аустроугарску. Чак и у Босни и Херцеговини су, мање-више, прихватили Аустроугарску. Многи који гледају из 2014. кажу да је аустроугарски вишенационални оквир (а југословенски? - оп. М. Б.) могао да преживи." Оставља се по страни једно од класичних дела историчара Робина Окија, који је време аустроугарске управе ставио у бољи контекст - ондашњи империјализам.

У МОНАРХИЈИ, дакле, није било антисемитизма, прозелитизма, денационализације (интензивне мађаризације и понемчивања), није било сукоба двеју половина Монархије до ивице прекида, па и рата, није било хрватско-мађарских, чешко-немачких, мађарско-румунских, мађарско-словачких, италијанско-аустријских сукоба, није било отпора увођењу војне обавезе на окупираном подручју, на крају периода није било 87 одсто неписмених у БиХ, није било окамењених феудалних односа из турског времена, против чега су дизани устанци и побуне (1910), али у исто време јесте било пет пута више полицијских станица и постојао је увећан број војних гарнизона и војника. Није било бедних, прљавих и заосталих крајева, у чијим је гарнизонима официрима остајало, према речима историчара Иштвана Деака, само да "пију и остану пијани".

ВРЕМЕ НАЦИОНАЛНИХ ПОБУНА

ИСТОРИЧАР Милош Ковић подсећа да је балканска прича била потпуно у духу оног времена. Против Отоманског царства устају не само на Балкану него и у свим другим крајевима. Било је то време националних побуна. У Европи бујају покрети бројних мањинских нација. Од Каталоније, Ирске, Финске, међу Пољацима, Литванцима, Естонцима, Румунима, Италијанима, под империјама. Одвајају се Норвежани од Шведа. На све стране ничу завереничка друштва и падају главе краљева, краљица, председника, гувернера, губернатора, премијера. Победа Јапана подигла је самосвест у Азији. То је време масовних штрајкова у свим земљама.

СУТРА: БЕЧ ОДБИЈА ДИПЛОМАТСКО РЕШЕЊЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - УЗРОЦИ ИЗБИЈАЊА ВЕЛИКОГ РАТА: Србија је оптужена за покрет који је деловао изван њених граница

04. 08. 2021. у 18:00

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АУСТРИЈСКИ ЦИЉ - ПОКОРИТИ БУНТОВНУ СРБИЈУ: Војвода Путник дуго није хтео да поверује да ће главни удар бити из Босне

04. 08. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БЕЧ ЈЕ ПО СВАКУ ЦЕНУ ЖЕЛЕО РАТ: Поводом напада Аустроугарске на Србију пре стотину седам година

03. 08. 2021. у 17:14

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - УМИШЉЕНИ ПРЕВЕНТИВНИ РАТ: Осуђен је само немачки кајзер због напада на Белгију

05. 08. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације