ФЕЉТОН - ЦЕНЗУРА НЕМАЧКИХ ДРЖАВНИКА: Питање ратне кривице је имало висок политички приоритет

УОЧИ стогодишњице избијања Првог светског рата свакако ваља у најкраћим цртама подсетити на ток једног политичког процеса, насталог у Немачкој са почетком рата 1914, а који је потом добио замах 1919. године и који је оставио трага и на данашње дилеме, контроверзе и ревизије.

Професор Херман Канторович

Такође, стручној публици треба скренути пажњу на историчаре и њихове радове који су се у најскорије време бавили овим питањем.

Да би одговорили на иступе и оптужбе које је у Рајхстагу 3. августа 1914. изрекао Карл Либкнехт (Karl Liebknecht), али и на јавне иступе појединаца из високог друштва, немачки државници, посебно тадашњи министар иностраних послова Готлиб фон Јагов (Gottlieb von Jagow) - који је свом помоћнику Артуру Цимерману (Arthur Zimmermann ) наложио да се припреми једна публикација о предисторији рата "за неизбежну борбу мишљења" - сматрали су да је неопходно у случају потребе имати одговарајућу збирку при руци.

КАКО пише историчарка Аника Момбауер, током првих недеља рата питање ратне кривице с правом је имало веома висок политички приоритет. Не само да је требало убедити народ да треба да се бори из правичних разлога; требало је у то уверити и неутралне земље, на првом месту САД. Та намера била је очита из једног пасуса књиге "Истина о Немачкој - чињенице о рату":

"Рат, који је изазвала Русија из своје прекомерне жеље за осветом, и који подржавају Енглеска и Француска, има само један мотив - завист према положају Немачке у привредном животу и завист према њеном народу који се бори за место под сунцем. Лако се може замислити шта ти народи осећају док посматрају брз и успешан напредак Немачке и питамо се да ли та иста осећања једног дана могу бити уперена против младог северноамеричког џина."

ЈАГОВ је једном пријатељу признао да не може ноћу да спава због свих ратних ужаса и због тога што је Немачка желела рат. У исто време, немачки канцелар, насупрот каснијим заташкавањима, поверио се новинару Теодору Волфу (Theodor Wolf)) како га мучи мисао да Немачка сноси део одговорности за почетак рата. У светлу тих сазнања, још у августу 1914. године Волф је у дневнику записао: "Само да се сви ти мртви не подигну и не упитају: зашто?"297

Немачки канцелар Бетман Холвег је 1917. године први пут јавно рекао да је водио превентивни рат "у извесном смислу". "Кривицу је пребацио војном врху који га је принудио на такву политику." Као и Јагов, патио је од гриже савести. У дневнику грофа Кеслера из 1916. године, где бе- лежи разговоре са Фердинандом фон Штумом, рођаком ди- ректора одсека у Министарству спољних послова, наводи: "Разговарали смо о Бетману. Штум је рекао да Бетман зна да ће једног дана бити проглашен главним кривцем и осећа се као жртвено јагње." Према истим дневничким белешкама, Штум је сматрао да ће Немачка ући у историју као кривац: "Ми смо га изазвали кад смо подстакли Аустрију да зарати (...) Мада би на Бетмановом месту свако поступио на исти начин. До рата би свакако дошло, најкасније за три године: Француска и Русија би здробиле Немачку. Дакле, Бетман је исправно поступио, али то га неће ослободити кривице за рат." Овај извор је открио још Фриц Фишер, али га цити- рају и Герд Крумајх (G. Krumeich) и Минклер (Herfried Munkler).

ИСТОРИЧАР Холгер Хервиг (Holger Н. Herwig), који је писао о самоцензури међу немачким државницима, приметио је да је "Клио (божица историје) у ствари изневерена у Немачкој још почетком 1914. године".

Немачки амбасадор у Великој Британији, кнез Лихновски (K. M. F. Lichnowsky), био је до последњег тренутка поборник мира, а потом критичар заташкавања и писац реферата и јавних текстова у којима је обелодањивао жељу за ратом која се није хтела сузбити:

"Охрабрујући грофа Берхтолда да нападне Србију, иако смо сви знали да у томе Немачка нема интереса (тако је он мислио - прим. М. Б.) и да постоји опасност од светског рата... Током периода између 2. и 30. јула 1914. године, када је Сазонов одлучно изјавио да не може толерисати напад на Србију, ми смо одбили британски предлог да посредује, иако је Србија под притиском Русије и Британије, прихватила готово цео ултиматум и лако се могла постићи сагласност о двама спорним питањима."

НЕМАЧКИ представници на Конференцији мира у начелу су 22. јуна 1919. прихватили уговор, осим чл. 231, о кривици за рат, и тражили поновну дискусију. Клемансо је одбио и савезници су запретили наставком операција. Под тим условима Немачка је пристала. То је одмах интерпретирано као "нечувена неправда". Од тог тренутка па надаље почела је политичка борба за ревизију, у коју су, са свесном намером, били укључени историјска наука и немачки професори. У јавности је постојао готово потпун консензус, упркос свим осталим разликама.

Крајем рата, унутар револуционарне владе у Немачкој била је отворена дебата и иницирано истраживање проблема кривице за рат. Било је одлучено да се штампају сва документа јасно везана за избијање рата. Иницијатива је потекла од баварског премијера Курта Ајзнера (Kurt Eisner) који је минхенским новинама сам већ дао писма баварског посланика из Берлина (јул 1914), а из којих се видело како је мала група, уз садејство елита, оркестрирала започињање рата.

ВЛАДА је за тај посао, 9. децембра, одредила др Карла Кауцког. Чим је кренуо са радом, он се сусрео са опструкцијом, из страха одговорних да ће утисак по Немачку бити неповољан. Како је Кауцки свој рад ипак приводио крају, у марту 1919. нове структуре су му забраниле улазак у Архив и тражиле да врати сва строго поверљива документа која је поседовао. Кренуло је опструирање и одлагање објављивања. Старе структуре су се добро организовале и преузеле припрему платформе за Мировну конференцију по питању кривице за рат. Тек касније, после конференције, Кауцки је објавио своју збирку. У објашњењу је навео: "Политика Централних сила годинама пре рата била је таква, да се светски мир није одржавао помоћу њих, већ само још упркос њима."

Још једном је важно нагласити да је управо у току Конференције мира немачка влада забранила објављивање докумената из времена Јулске кризе, јер постојећем збирком докумената није могло да се докаже да је светски рат могао да се спречи.

ПРВА ЖРТВА РЕВИЗИЈЕ

ПРОФЕСОР права Херман Канторович, коме је Истражни одбор Рајхстага за утврђивање узрока рата дао у задатак (1923) да изради међународноправну експертизу о политици немачке владе у лето 1914. године, радио је на изворној грађи по моделу судског процеса, а посао је завршио 1927. године. И његов закључак свео се на тврдњу да Аустроугарска сноси главну одговорност, да Немачка има велику одговорност, док је на Русији ограничена одговорност. Његова експертиза нестала је у тајној архиви Министарства спољних послова. Они нису били задовољни његовим налазом и политички разлог (ревизија) однео је превагу. Канторович је потом свуда у Немачкој био опструиран и његова академска каријера је уништена. На крају је био присиљен да емигрира.

СУТРА: "ПРАЊЕ" НЕМАЧКИХ ДОКУМЕНАТА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЗАШТО АПИС НИЈЕ ПОМИЛОВАН: Суђено му због покушаја атентата на Александра, на смрт осуђен због убиства Франца Фединанда у Сарајеву

29. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: Измишљотина да је Жорж Клемансо тражио Аписову смрт

28. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРБИН РАДИ ЗА БЕЧКУ ТАЈНУ СЛУЖБУ: Дипломата Милош Богићевић је био класичан издајник

27. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

2 3

ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: И Крлежа оптужује Русију и Србију за атентат

26. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЗАВЕРЕ ПРОТИВ СРБА И РУСА: Оскар Поћорек није се обазирао на упозорења о припреми атентата

25. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЦАРСКА ЗАВЕРА ПРОТИВ СРБИЈЕ: У Конопишту је скован ђаволски план против светског мира

24. 08. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације