ФЕЉТОН - МОТЕЛ "ЖИЦА" ПОСТАЈЕ БОЛНИЦА: Кренуо сам у неизвесност, да помогнем свом народу

НАДА, Жарко и ја крећемо. Излазимо напоље и полако идемо према одредишту. Прелазимо половину пута са великим страхом да нас неко с леђа не убије, јер смо јако експонирани као мета. Ради се о брисаном простору.

Професор др Славко Ждрале, Фото Из извештаја независне међународне комисије

Успијевамо да изађемо на пут. Жарко угледа црвену "шкоду" и повика: "Ено га, сад смо сигурни. Наши стигоше!" Жарко се поздрави са зетом и нас упознаје са њим. Сједамо у кола и правац Илиџа. Наду и мене остављају у Лужанима, а они одоше зетовој кући. Ушао сам у пунчево стубиште. Позвонио и врата отвара ташта Душанка и стаје к,о укопана, уз питање одакле сад ја? Брзо смо се разјаснили.

ИЗ ОВИХ разговора закључих да је најбоље да одем код предсједника општине Илиџа Недјељка Прстојевића и да се информишем подробније шта могу помоћи и гдје се могу укључити. Пошто је општина близу, кренем с Надом до предсједника. Најавимо се и он нас одмах прими. Представимо се и кажемо да осјећамо обавезу и да смо вољни помоћи.

Питамо да ли има организованог збрињавања рањеника? Предлаже нам да одемо до мотела "Жица", јер сматра да ћемо тамо добити најбољу информацију. Успијевамо да се пребацимо до "Жице". Мотел се налази у Блажују, у једном воћњаку. Долазимо пред улаз. Срећемо здравствене раднике који су радили на Кошеву, а брзо се појављује сестра Јела Милановић, са Треће интерне клинике. Љуби се са Надом, потом и са мном. Уводи нас у мотел и ту затичемо сљедећи призор. Ресторански столови поређани попречно. Њих десетак прекривени бијелим чаршавима.

Са стране нешто завојног материјала и покоја инфузија. Постаје нам јасно да је то почетак нове здравствене установе у неким крајње непримјереним условима. Питам гдје је др Пејић? Кажу да је отишао на посао, јер је сматрао да се као одговоран руководилац мора појавити на радном мјесту. Кад сам то чуо, мени стаје дах. Препадох се да ли ће извући живу главу?

НАСТАВЉАМ са разговором питајући шта се дешава на ратишту. Како је у Хаџићима, Пазарићу, гдје су линије разграничења? Повремено уђе неко наоружано лице. Ипак нас двоје помно пратимо шта се дешава око нас. Све је, за нас, ово ново и неизвјесно. Сви који су ту познају се и станују у околини. Ми смо знатижељни и трудимо се да добијемо што више информација. А оне стално стижу, како ко нови долази, тако их и пласира. Свака се односи на догађања у Сарајеву. Прије свега, гдје се одвијају сукоби. Колики је број рањених, погинулих и све остало што рат са собом носи или за собом вуче. Саговорници нам предлажу да се прикључимо њима у екипу, што значи да нам је ново радно мјесто у овом простору. Све их слушам и размишљам шта се у једном часу деси и дешава у мојој радној каријери, да клинику и операциону салу замијеним са једним ресторанским простором у коме има неколико инфузионих раствора, десетак завоја и нека Крамерова шина. Чујем нечији коментар да ће се, у међувремену, допремити већи број санитетских комплета ЈНА и да не бринемо за материјал.

А ја се присјећам санитетске вјежбе у Делиблатској пешчари када смо као војници ЈНА развијали санитетске станице по етапама. Сјетим се да у комплетима има све неопходно за санитетску етапу. У међувремену, неко ме позва да ми покаже у гаражном дијелу мотела већ постављени аутоклав, неопходан за стерилизацију, на ложење. Видим да у гаражи има одређених санитетских комплета и то ми поправи расположење.

НАПУШТАМО мотел и враћамо се у Лужане - Илиџа. За све вријеме посјете, а и у повратку, стално сам мислио на моје родитеље и на здравствено стање мога оца, које је крајње безнадежно. Прогони ме тај осјећај немоћи, да му се не може обезбиједити да бар може узети кашасту храну, а не само да пије течност. Споменка и дјеца су на сигурном мјесту и то ми је велико олакшање. Јављам се телефоном на Ченгић вилу. Разговарам са мајком, каже ми да су опет питали са клинике на Кошеву да ли ћу долазити на посао? Одговорила је да није у контакту са мном.

Послије дневника постављам себи питање шта да радим сутра? Питам сестру Наду шта она мисли. Она на то само слегну раменима. Много тога ми се намеће као могуће рјешење ситуације у којој сам. Једно је да останемо у кући код Милоша и Душанке или да се осмог маја јавимо поново у "Жицу", и прикључимо се новоформираном санитету. Да останемо кући, са наше стране би било непрофесионално, неетички и непатриотски. Предложим да се сутра јавимо у "Жицу". Сестра Нада одмах радо пристаје.

Покушавам да заспим, али безброј мислим ми је у глави. Поред бриге за своје, напуштам установу у којој сам радио и највјероватније више неће бити повратка у њу. Нови пут којим сам кренуо је крајње неизвјестан. Чињеница је да се опредјељујем да помогнем свом народу, или било ком грађанину којем бих требао помоћи. Охрабрујем и увјеравам себе да бирам исправан пут. Негдје пред зору, мало сам и заспао. Што се тиче одјеће, имам само на располагању фармерке и један сако.

УСПОСТАВЉАМ телефонску везу са "Жицом", добијам сестру Јелу Милановић. Послије неколико размијењених реченица, поручује ми да ће послати санитетско возило по нас, како би дошли у "Жицу". Спремамо се, и кроз одређено вријеме долазе санитетска кола марке "опел". Из њих излази корпулентан возач, са осмијехом на лицу. Представља се: "Ја сам Мика Берак, задужили су ме да дођем по вас. Сједите, па да кренемо". Улазимо у санитет. Возач нас пита гдје радимо, шта радимо и гдје станујемо? И додаје: "Не брините, снаћи ћете се у новим условима". Поред њега положен калашњиков. Јасно ми би, по том детаљу, да је рат увелико кренуо. Покушавамо и ми да поставимо неко питање, али смо већ пред мотелом. На плато је изашао др Милан Пејић. Иза њега стоји брачни пар Милановић, Јела и Светозар - Свето, обоје здравствени радници. Ја прилазим Милану и љубим се са њим, а Милановићи углас вичу: "Јесмо ли ти рекли да ће они доћи?" Улазимо у ресторан и сједамо у простор који је предвиђен за рецепцију. Испред нас црвени телефон марке "искра", који је стално у употреби.

СУТРА: Сусрет на линији раздвајања

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - МАСАКР У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ: Колона ЈНА пресечена је и поубијани су војници и официри

12. 01. 2022. у 05:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ОДЛАЗАК У МАГЛУ КОЈОЈ НЕМА КРАЈА: Није било никаквих назнака да ће се настали сукоби смирити

11. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ЖИВОТНИ ЛОМОВИ И БЕЗНАЂЕ: Немам питања за мајку, јер она нема одговора на њих

10. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДОБРИ ЉУДИ У ЗЛИМ ВРЕМЕНИМА: Лекари су једини војници који не носе оружје

09. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације